Piše: Rajko Vasić
Izbori imaju istu šifru, kao i demokratija. Da bi izbjegao liječenje pravih bolesnika, otvoriš vrata i vratnice – i svi uđu u demokratiju. Svi idu na izbore. Tako si zavarao ogroman broj ljudi bez ikakvog troška na lijekove.
Politička scena koja je puna malih stranaka, pokreta, koalicija, nezavisnih kandidata… nije politika, to je pijaca sitne stoke.
A, onda, tu su i kalamari. Za svake izbore niknu neke stranke. I nikada se više ne pojave. Bio jednom na „Zvezdama Granda“. Jer neki, tokom mandata, pomisle da su zvezde.
Razlog njihovog postojanja na izborima jeste manipulacija glasovima. Oni mogu biti u koaliciji vlasti, a raditi za nekoga u opoziciji. I, poslije, opet biti u vlasti.
Jer je nemoguće kontrolisati kuda idu glasovi. Niti oni sami mogu baš da to kontrolišu. Može se, dabome, ustanoviti analizom strukture glasova po biračkim mjestima, ali to je naknadna analiza i ne može ništa da promijeni. To je, istovremeno, ogromna potrošnja energije, vremena i sredstava, koja su crna.
Politička scena koja je je usitnjena, ne može da formira politiku, nacionalni monolit, koji će da štiti državu i naciju. To je konglomerat, rasuti teret, koji se lako pretovara – sad tamo, sad vamo. A Zapad lako instalira svog lidera. I, onda, svi budete Đilas.
Eksterna upravljivost takve političke scene maksimalna je.
Grešku čine i velike političke stranke. Na razne načine generišu male aktere, ali od toga nemaju mnogo koristi. Produktivnije je razvijati svoju organizaciju, nego davati mrvice drugima, što se na kraju pretvori u manji dio kolača koji ostaje najvećoj stranci. Tako dobijaš nezadovoljne aktiviste i članove.
I tako…
