Piše: Poskok.info
Kristijan Šmit je u BiH kao čovjek koji je došao čuvati kuću čiji su vlasnici odavno odselili. Njegov mandat više nije stvar mira, nego – međunarodne lijenosti. Zapad ga drži kao suvenir iz vremena kad je znao što želi na Balkanu, a Britanci su ga sad pretvorili u simbol nečega još bjednijeg: unutrašnjeg razvoda unutar Zapada.
Kad je britanska ambasadorka u Savjetu bezbjednosti UN-a rekla da „visokog predstavnika ne imenuje UN, nego Savjet za implementaciju mira“, to nije bila obrana Dejtona. Bila je to podvala Briselu. Tiho upozorenje da London, iako van Evropske unije, još uvijek vuče konce. U toj rečenici nije bilo ni BiH ni mira – bilo je samo nadmetanje za kontrolu narativa: ko je pravi vlasnik međunarodne politike, Brisel ili Vašington?
Šmit u toj igri nije akter, on je rekvizit. Njemački provincijalac s ozbiljnim izrazom lica, postavljen da održava privid funkcionalnosti. Službeno „visoki predstavnik“, zapravo – nisko postavljen simbol toga koliko je Evropa izgubila kompas.
Njegova uloga se promijenila: sada služi ne da riješi krizu, nego da je preusmjeri. Više ne održava napetost u BiH, nego napetost između Brisela i Vašingtona.
Britanci ga koriste kao produženi dokaz da EU ne zna ni disciplinovati vlastite granice, a kamoli Bosnu. Amerikanci ga ne diraju – njima odgovara da Evropa izgleda kao neiskusni praktikant koji još uvijek traži nadređenog. Šmit ostaje zato što je – savršen simbol stanja: ni kriv, ni važan, ni zamjenjiv.
BiH u cijeloj toj priči više nije ni eksperiment ni protektorat. Ona je ogledalo u kojem Zapad vidi sam sebe: trom, razdvojen i nesiguran.
Dejton je odavno mrtav, ali njegov administrativni duh još hoda. I zove se Kristijan Šmit.
Na kraju, kad se prašina slegne, Brisel će morati priznati da ga nije porazio Dodik, ni Moskva, nego – vlastita nesposobnost da misli izvan procedura.
A Šmit? On će spakirati fascikle, uredno, u njemačkom stilu, i otići bez buke – kao neko ko nikad nije znao zašto je tu.
