Piše: Rajko Vasić
U ratu ne možeš da ćutiš. Moraš da pucaš. Ako ćutiš, ode glava.
Zato rat nije za pičke. Ali, mir jeste.
U miru svi pokažu sve ljudske osobine. Neke su dobre, neke podnošljive, a najveći dio su loše.
U ratu su samo dvije. Smiješ ili ne smiješ.
U miru ispliva konformizam, poslastice, povlastice, narcisoidnost, gramzljivost, neljudskost svake vrste…
Apsurdno je.
U ratu je tvoj zadatak jednostavan. Da sačuvaš.
U miru mnogo je kompleksnije i mnogo opasnije.
U miru treba graditi državu i čuvati je. Pored svih onih nabrojanih i nepomenutih osobina.
To je veoma teško postići.
Svako će se prije opredijeliti za svoju boljku nego za zajedničku državu.
Jedino nacionalisti mogu da sačuvaju državu. Oni, u miru, moraju da se čuju.
Nije dovoljno da nekoliko stranačkih lidera, ili državnih funkcionera, ponekad, daju nacionalne izjave i promovišu nacionalne platforme.
Prilikom ovoga, zaboravite na komunističko tumačenje nacionalizma i nacionalista. Mada onih koji to pamte, nema još puno.
Nacionalizam znači opstanak.
Nije dovoljno da vladajuća stranka promoviše nacionalizam. Ili njen lider. Može da pomogne, ali nije dovoljno.
Uporedite Srbiju i Republiku Srpsku. Tamošnji predsjednik države, onaj Bljuzgo, bježi od nacionalizma ko đavo od krsta. Bježi od svega što je nacionalno. Ovdašnji predsjednik države je stradao zbog nacionalizma.
Ali to nije dovoljno. Sarajevski unitaristi i zapadaški neonacisti nadiru dalje. Njima se mora suprotstaviti mnogo više nacionalista, pored jednog predsjednika. Ili grupe iz jedne stranke.
Koliko je u ratu bilo boraca, toliko u miru mora biti nacionalnih glasova.
Niko od vas ne traži da poginete. Samo da kažete.
Ako ne kažete, neprijatelj smatra da ste se usrali.
Niste se usrali, ali ste ko usrani.
Ako danas ćutimo, ili će Republika Srpska nestati ili će neko, opet, morati da ratuje za njen opstanak.
