Piše: Rajko Vasić
Prirodno je da se teške borbe koje Republika Srpska vodi, ne samo ovog mjeseca, obilježe i nekim velikim skupom.
Politika je pozornica. Nacionalna politika je krvava pozornica.
U običnoj politici, mnoge stvari ne moraš da radiš. Jer moć, moć kapitala, moć krugova, moć krojača… obavlja sve. Mi, ovdje, moramo da pokazujemo moć opstanka.
Ovakvi mitinzi nisu stvar vlasti i opozicije. Iako ih organizuje vlast, mozaik vladajuće koalicije. Organizuje ih onaj ko može. Ko ima članove i pristalice, ko ima glasove.
Oni su stvar Republike Srpske. Kao i „Granica postoji“.
Zato što je Republika Srpska ta granica, zato je opozicija protiv mitinga „Srpska te zove“.
Oni ne rade za Repubiku Srpsku. Njihov miting je „Schimdt ruft Sie an“.
Vukanović i Trivićka su odmah istrčali da kažu da neće prisustvovati mitingu.
Balonačelnik Banjaluke je izjavio da hoće jer nastoji da šibicari birače za jesenje izbore.
Opozicija se po stoti put samoobezglavljuje.
Republika Srpska je od 2006. prešla mukotrpan put. Prevalila preko glave, i dobila, mnoge bitke.
Danas su protivnici Republike Srpske spali na nelegalnog Šmita, sarajske građane i nešto marfijaša.
Nekad je to bio Ešdaun, PIK i monstruozne falange zapadaških stranaca-usranaca. Danas je cijela akcija spala na prazne balone.
Prežvakavanje lažnog genocida Srebrenica. Za to služi rezolucija, da se Sarajevo i muslimani u BiH, samoopčinjavaju, a da Zapad drži zavađenje narode u BiH, na poželjnom nivou.
Tom padu akcija i aktera Zapada i Sarajeva, unitarizma uopšte, između ostalog, doprinio je referendum koji je lansiran 2006. Koji su svi iz opozicije mandatima pljuvali. Jer ništa nisu razumjeli. Njihov glavni argument je bio: „Gdje je referendum“, „Kad će referendum“, „Što niste organizovali referendum“…
Referendum nam je omogućio da danas govorimo o Izbornom zakonu Republike Srpske.
Tako će i ovaj miting, „Srpska te zove“, prizvati, uskoro, vrijeme koje nam ide naruku.
Opozicija, koja je protivsrpska i protiv Srpske, i izvjesni slojevi onih koji su kobiva neutralni ali mrze vlast, mediji, plaćeni i kvaziintelektualni, mogu da žvaću muda svoja.
A mogu i jedni drugima.
