Vasić: SDS je u razvojnoj zakonitosti došao do nestanka

30
Foto: Rajko Vasić

Piše: Rajko Vasić

Pogrešno unutrašnje biće stranke, zakonito vodi nestanku. To postoji i u drugim kolektivitetima, jačim i većim, od političke stranke. To je neka vrsta kolektivnog raka. To se ne vakciniše i ne liječi. Operacije, otklanjanje, takođe ne pomažu.

SDS je, od početka, konglomeratorijum nesposobnih aktera. Nesposobnih za stvaranje i održavanje nacionalne stranke, nesposobnih za nacionalnu politiku, nesposobnih za državne poslove. Ne samo nesposobnih, već i krajnje nestručnih, amaterskih analfabetskih.

Imao sam priliku da sve te procese gledam od samog početka. Ti kordoni marginalaca po lokalu i provincijama, koji su nadirali, imali su isključivo svoje lične ambicije. I bolesti. Oni koji su imali srpske ambicije, oni su otišli u vojsku, i prije ratova u BiH, oni su otišli u policiju, oni su ginuli gdjegod je trebalo. U vojsci nije bilo SDS-ovaca.

Tek kasnije su privukli nekog intelektualca, radi pokrića, a prema svakom su se ponijeli ponižavajuće na kraju. Kao i prema sposobnima. Đerić je, npr, o tome govorio.

Glavna stranačka tehnologija bila je odlazak na Pale, kod Radovana. Da im Radovan sredi sve. I stranački položaj u opštinskom odboru, i dozvolu za biznis… Takvi analfabeti su dobijali položaje u opštinama a da nisu imali ni mrvu sposovbnosti za to. Bili su i u školi nesposobni, jedva zanate završili, nešto švercovali, lajali po kafanama protiv komunjara i mješovitih brakova. I to je bilo dovoljno.

Radovan nije znao šta se događa po terenu. On njemu pričaju ono što oni hoće. A kad se vrate, članovima pričaju, opet, ono što oni hoće.

Radovan nije znao šta je stranka. A nije nikoga angažovao ko zna. Ako je i bilo onih koji su znali, nisu imali prostora. Radovan je odmah postao jak lider, a jakom Lideru ne treba stranka.

Dakle, od početka SDS nije imao unutrašnji psihološki monolit. Osjećaj pripadnosti. Kompaktnosti. Cilja. Zajedništva. To je je uvijek bila bulumenta interesdžija. I nešto ambicionera.

Nacionalnu stranku ne mogu da vode funkcioneri i ambicioneri. Niti može na njima da počiva. Stranka je organizam, a funkcioneri i ambicioneri su kako se češljaš.

Nikad nisam čuo od nekog SDS-ovca da pominje državu, naciju…

Propast je počela kada SDS nije mogao da se transformiše, nakon odstranjivanja Karadžića. A to je bio neophodno. U miru, na izborima, moraš imati stranku. Posljedica tog netransformisanja u stranku, bila je pojava Biljane Plavšić.

Kasnije, u SDS su ušli razni manipulanti jer je glavnom opasnošću označen SNSD. Onog trenutka, kada su udbaši i manipulanti počeli da napuštaju SDS, bilo je jasno da se od njega ne može ništa stvoriti, da se ne može pretvoriti u stranku. Da ne može doći na vlast.

Kako nikad nije znao šta je stranka, SDS nije znao ni šta je dolazak na vlast. Kako se dolazi na vlast. To ne zna ni danas. Misli da može preko Američke ambasade i PDP-a.

To početno genetsko jezgro, stalno je i iznova, dovodilo do odvajanja od članstva i birača. Oni su u svom uskom krugu igrali piljaka i birali sve gore i gore predsjednike.

Sad je Milan predsjednik. Apsolutno nesposoban i neshvatajući akter. Pobijedio je u Tesliću samo zato što je SNSD rasturio svoje iskrene aktiviste i doveo onog SPA interesdžiju iz PDP-a.

Sada je SDS došao skoro na grane Mihajlice nekad. Sitna stranka, sitnih poteza, sitnog šurovanja…

Žalibože glasača SDS-a, koji su uvijek iskreno glasali za Srpsku demokratsku stranku, ne znajući šta se u smrdljivoj vreći gužva.