Tanasković: Podmukla patetika Emira Hadžihafizbegovića

46
Foto: presscentar.uns.org.rs

Piše: Darko Tanasković

Pribeležio sam pre deset godina jednu misao iz razgovora poznatog bosanskohercegovačkog glumca Emira Hadžihafizbegovića sa novinarom „Politike“ (04.08.2013), kojom je saopštio šta ga ponajviše određuje kao glumca: „Kad bih morao izvući reč koja me determiniše kao glumca, to je mera, a mera je tačka gde se sudaraju sloboda i odgovornost“.

Dopala mi se ta privrženost meri, jer me svest o prevahodnom značaju mere u stvarima prati još od gimnazijskih dana, kada smo, u Klasičnoj gimnaziji, čitali besmrtnog Horacija i upamtili njegovu pohvalu mere – „est modus in rebus…“.

U opravdanost uzdizanja mere i umerenosti, a i smernosti, na pijedestal jedne od kardinalnih vrlina i preduslova skladnog života pojedinca i ljudskih zajednica docnije sam se mnogokratno uverio, pa stvorio i naviku da zabeležim lepe, tačne i mudre misli o meri, posebno zato što je nje u našem svetu sve manje i što verujem da je, pored ostalih važnih činilaca, gubljenje osećanja mere među najbitnijim razlozima posvemašnjeg narušavanja ravnoteže i poremećaja sistema vrednosti koje leže u temeljima zdravih međuljudskih i stabilnih društvenih odnosa.

Obradovao sam se, tako, saznanjem da jedan izuzetan pripadnik glumačkog esnafa, koji mi je neretko svojim sjajno odigranim ulogama kao dragi gost ulazio u dom, takođe poklonik mere u svojoj umetnosti. Izgleda, međutim, da se ovaj glumački bard, prepoznatljiv po svom istovremeno mekom, čvrstom i produbljenom izrazu, verbalizovanom osobenim govorom raje i naglaskom mahale, zasluženo omiljen na celom jugoslovenskom prostoru, mere pridržava isključivo kad je o pozorišnoj i filmskoj glumi reč.

Da ne bismo gubili vreme i prostor prepričavanjem, ilustrativno ću navesti način na koji je ovaj čovek selektivne mere javno izlio žuč posle istupanja premijera Crne Gore Dritana Abazovića u Potočarima 2022. godine. A evo šta se Abazović usudio da kaže: „Prošlost ne možemo da promijenimo, ali možemo budućnost. Na nama je da izaberemo da li želimo i dalje da živimo na balkanskoj međi ili želimo da pogledamo istini u oči, da pružimo svu podršku porodicama žrtava i da nas bijeli nišani ispred podsjete na genocid, ne nad Bošnjacima, nego nad ljudima. Genocid nije počinjen nad Bošnjacima, nego nad ljudima.“

A sad Hadžihafizbegovićeva mera, odnosno uzimanje mere: „Bitango, nesorto, smetljaru, mrcino i klošaru Dritane Abazoviću. Mali od kužine fašističke politike. Dobro si danas u Srebrenici smišljeno i namjerno ranio Bošnjake svojim monstruoznim govorom. Gori samo od tebe su oni koji su te pustili da nakon onakve blasfemije i džubraluka od govora nad mezarima počinjenog genocida nad Bošnjacima, dođeš do Srebreničkog kamena bola i tu poližiš cvijeće. Duboko vjerujem da ćeš vrlo brzo biti proglašen personom non grata u Bosni i Hercegovini. Da Bog da te stigla suza svake srebreničke majke. Ti si zakržljala psihologija i polusvijet kakvi su ti i nalogodavci iz Beograda. Vrati dipolomu sarajevskom Univerzitetu, žoharu mali. I izrode. Odlaziš u istoriju kao ozbiljan š****“.

Nemam dovoljno imaginacije ili obrazovanja za ono što u „Danasu“ (11.07.2022), Hadžihafizbegovićevom privilegovanom beogradskom listu, kriju tri zvezdice, ali je i bez te poente jasno kakvom merom se čuveni glumac i mahalski „političar“ služi kad govori o onima čiji mu se ponašanje i/ili reči ne dopadaju.

Ovoga puta, izuzetno, nije reč o nekom Srbinu, već o istaknutom crnogorskom političaru albanske nacionalnosti, za koga bi se teško moglo pretpostaviti da je u Srebrenici imao neke zadnje namere i da mu je svojstvena neopreznost u javnim isztupima. Ali, za Srebrenicu i u Srebrenici važe posebni aršini.

Abazović je još dobro prošao, predsednik Srbije, koji ništa nije rekao, već samo došao da se pokloni žrtvama, bio je kamenovan.

Narodna izreka kaže: kamen iz ruke, a reč iz usta.

Indikativno je, za našu temu, da je Hadžihafizbegovićevu provalu nekontrolisanog gneva pobudila Abazovićeva namera da stradanje Bošnjaka u Srebrenici kategorijalno uzdigne na viši, generički ljudski nivo i time mu pribavi univerzalniji smisao od jednog opštinskog „genocida“. Ali, takav humanistički uzlet kod prvosveštenika temeljnog bošnjačkog nacionalnog „neomita“ u nastajanju ne prolazi.

Kakvi ljudi?! Bošnjaci i samo Bošnjaci, kao da i oni nisu ljudi. Zašto se nekim drugim, ne baš malobrojnim, žrtvama istog građanskog rata i, valjda, ljudima, ne priznaje da su Srbi ili Hrvati?

Kad je poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Porfirije, jednom prilikom, ne amnestirajući ustaške zločince, ali želeći da skine žig genocidnosti sa čela hrvatskog naroda, u duhu plemenite logike koja je pokretala i Abazovića, rekao da su se ustaški koljači ispisali iz svakog naroda i iz ljudi, nije prošao bez primedbi onih za koje je nacionalna pripadnost važnija od pripadnosti ljudskom rodu.

Naše, i ne samo naše, nesreće dobrim delom proizlaze iz toga što u bližnjem ne prepoznajemo prvo čoveka, a tek onda Bošnjaka, Srbina, Hrvata, katolika, pravoslavca, muslimana, belca, crnca…

Pored toga što je verbalno neumeren, Hadžihafizbegović je u javnom govoru krajnje pristrasan i tendenciozan, ali na promišljen i vešto izgrađen način kojim sugeriše sasvim suprotna osećanja i etičke norme od onih kojima su njegove ocene i poruke stvarno inspirisane i ciljeva kojima treba da posluže.

Oni koji su Emira poznavali do devedesetih godina u rodnoj Tuzli, družili se i prijateljevali s njim, nepogrešivo su detektovali zaokret svoga sugrađanina ka predelima mržnje i teške reči, gotovo isključivo za Srbe.

Komšinica, „Mijina ćerka“, a Hadžihafizbegović jamačno zna o kome je reč, proziva ga, onako jaranski: „Čoveče, ne možeš da lažeš ceo život, uvek postoji neko ko te poznaje. A istina, ona na kraju uvek ispliva. Uvek. Mrziš Srbe, a ti isti Srbi te hranili jer ti je porodica bila siromašna. Sedamdesetih godina imati tri muška deteta, ženu domaćicu i oca običnog radnika značilo je samo jedno – siromaštvo. Nekoliko naših komšija je radilo u rudnicima, uglja i soli. Bedne plate. Emir je izbriso život pre glume, pre Sarajeva i pre rata. Gde se napumpao mržnjom, ne znam, a volela bih da saznam. ‘Caj caj cajka…’ I ako neko poznaje Emira lično, neka mu javi da Mijina ćerka hoće da ga pita za zdravlje i tu pobijenu familiju u Srebrenici, da ga pita ko je četničko go*no koje ga je hranilo dok je bio mali dronjavi dečak?“

U Hadžihafizbegovom sećanju nema naravno slike verolomnog napada na kolonu JNA prilikom dogovorenog povlačenja iz njegove rodne Tuzle 15. maja 1992.

Hadžihafizbegović se, kao odličan glumac, uspešno snalazi u ulogama iz repertoara proklinjanja i gibećenja Srba, koje već izvesno vreme igra na javnoj i političkoj sceni, ali, budući inteligentan čovek i umetnik koji ne bi da izgubi svoj zasluženo stečeni oreol, uslovno rečeno, jugoslovenske pozorišne institucije, usvojio je taktiku poznatu iz nekih sličnih slučajeva bivših Jugoslovena koji bi to želeli da ostanu i bez Jugoslavije.

U jednom intervjuu u „Blinu“ iz 2018. godine, izjavljuje da stoji „na četiri stuba – vjeri u Boga, porodici, glumi i državi BiH. Kad se neki od njih zaljulja, nije mi dobro“.

U poslednje vreme, o porodici i glumi govori manje, jer se valjda nisu zaljuljale, što je svakako veoma pozitivno i bitno za emotivnu stabilnost čoveka, ali su, zauzvrat, Bog i BiH u prvom planu.

Sa prilično patetike i snuždene, ali dalekosežne misaonosti i sa maskom „svetskog bola“, tiho i sa psihološkim pauzama (ne zaboravimo da je veliki glumac!), Hadžihafizbegović se prikazuje kao usrdni vernik jednog odasvud progonjenog islama, istovremeno je razigniran i odlučan. Izjavljuje čak da bi voleo da postane Palestinac, jer Palestinci danas daju lekciju svim muslimanima sveta, pa i Bošnjacima. Izraelsko ponašanje u Gazi otvoreno naziva genocidom, a Bošnjake predstavlja kao palestinske sastradalnike.

Istovremeno, reis-ul-ulema Husein Kavazović je pre nekoliko dana izjavio da su „bosanski muslimani i Jevreji jedno tijelo“. Da se prikuca i pritvrdi i sa te strane, za svaki slučaj.

Hadžihafizbegović je izgradio jednu specifičnu „poetiku“ odnosa prema Srbima. S jedne strane, ne libi se najružnijih verbalnih ispada protiv „srpskih fašista“ (npr. „Dok se toj političkoj aždaji ne odseče glava posle 30 godina, nema sreće na ovim prostorima“), naglašavajući da on govori samo o kontinuirano zločinačkoj politici Srbije i njenim nosiocima, dok je srpski narod njemu drag i blizak.

Otrcan i lažan alibi. Tako su predstavnici NATO-a govorili da vode rat protiv Miloševića, a zna se šta je i kako bilo. Tako, uostalom, govore svi osvedočeni zakleti neprijatelji Srba i Srbije.

Hadžihafizbegović ima i jedan karakterističan manir sračunat na to da pokaže kako on, za razliku od fašista, voli i ceni prave, „pristojne“ Srbe i, da bi bio ubedljiviji, navodi poduži spisak ličnosti koje tom nacionalnom ponosu pripadaju. Evo koga je sve poimence naveo u jednom sentimentalnom pisaniju 18.06. 2023: „Hvala mojima: Bori Todoroviću, Mileni Dravić, Gagi Nikoliću, Goranu Markoviću, mojoj Anici Dobroj, Nebojši Glogovcu, Bogdanu Dikliću, Branki Pujić, Bojanu Lazarovu, Miši Samolovu, Kokanu Mladenoviću, braći Trifunović, Micku Momčiloviću, Vladi Jevtoviću, mom Vladi iz Zaječara, Tanji Peternek, Ivanu Laliću, gospođi Madleni i Milanu Cepteru, mom Dušanu Spasojeviću, Marku Janketiću, mom Đurici, Jeleni Bajić, Nataši Ninković, Peri Kralju, koji mi je dodjelio nagradu u Ateljeu 212, Jasni Novakov, Gordanu Kičiću, Srdanu Goluboviću, Mirjani Karanović, Raletu Milenkoviću, Milošu Pušiću i znam da sam nekog bitnog propustio al’ nek i oproste. I znam da hoće jer jako sam uznemiren dok pišem ovaj tekst“.

Zanimljivo bi bilo sa raznih aspekata analizirati ovaj spisak uglavnom zaista vrednih i ozbiljnih ljudi, od kojeih mnoge poznajem ili sam poznavao, ali to nema pravog smisla, a nije ni umesno, jer svako ima pravo nekoga da voli.

Nedavno, u atmosferi uzbuđenja zbog nelegalne i neligitimne inicijative da se u Generalnoj skupštini UN donese rezolucija o genocidu u Srebrenici, majstor glume sa toliko srpskih prijatelja, odlučio je da se ponovo oglasi. Ovoga puta je odigrao jedan pravi spontani pas de deux sa novinarkom beogradskog dnevnog lista „Danas“ Snežanom Čongradin, koja je istim povodom na sebi svojstven oštar način napisala komentar naslovljen „Bošnjaci su naša braća i vreme je da priznate genocid“.

Tekst je ganuo tankoćutnog Hadžihafizbegovića, te je „Danasu“ poslao uznesenu zahvalnisu u kojoj, između ostalog, stoji: „Šta reći osim da stavovi, mišljenja, poruke i zaključci ove posebne i vrsne novinarke u spomenutom tekstu bude u meni daleku asocijaciju na Vilijama Foknera, čuvenog američkog pisca, koji je prilikom svog obraćanja u Švedskoj akademiji, a prilikom primanja Nobelove nagrade svoj govor završio rečenicom: ‘Ne pristajem na kraj čovjeka.“

Kako to gordo zvuči!

Pa nastavlja, u još višem i patetičnijem panegiričkom registru: „I zaista kad pomisliš da đavoli dobijaju još jednu bitku nad anđelima, da tama mijenja svjetlo, da zlo nadvladava dobro, da zdrav razum nestaje pod pritiskom ‘zakržljale zločinačke psihologije, pojavi se ovaj tekst, ova velika Snežana, ova novina, ovi ljudi koji u toj novini rade’“. Da se rasplačeš! Još ima nade za ljudski rod!

Zatim sledi središnja poruka da „Mi, vaša braća Bošnjaci, nismo i nećemo nikada izgovoriti tu morbidnu i blasfemičnu rečenicu o genocidnom narodu.“ Bošnjaci, vele, znaju ko su počinioci genocida i znaju da to sa narodom nema veze“. Poznata floskula, da se Vlasi ne sete.

Ali, Vlasi su se odavno setili i nisu zaboravili. I onda, po oprobanom sistemu stvaranja privida uverljivosti o tome koliko je dobar i čestit srpski narod kome „jedino Aleksandar Vučić prišiva termin genocidni i stavlja povijesnu stigmu jednoj zemlji i njenom plemenitom narodu“, Hadžihafizbegović sapštava još duži spisak čestitih i poštenih Srba, na kome su i neki sa prošlog, a ima i novih: Novak Đoković, Mihajlo Pupin, Svetozar Marković, Dragan Džajić, časni i ponosni solunski ratnik pokopan negdje u vrletima srbijanskih planina, moj veliki brat Radovan Bigović, taj moralni svetionik Srpske pravoslavne crkve, Nikola Jokić, Divac, Tanja Peternek, Lane Gutović, Anica Dobra, general Mišić, kralj Aleksandar, Dragan Nikolić, Milen Dravić, Bora Todorović, Ljuba Tadić, Dada Vujasinović, Đorđe Balašević, Pera Luković, Rambo Amadeus, Nenad Čanak, Mira Trailović, Tozovac, Čkalja, Sonja Savić, Duško Kovačević, Dragoslav Mihajlović, Milić od Mačve, Latinka Perović, Crnjanski, Kokan Mladenović, Zoran Radmilović, Bogdan Bogdanović, Radomir Konstantinović, Slavko Ćuruvija, Borka Pavićević, Bora Spužić Kvaka, Toma Zdravković, Goran Marković, Miki Jevremović, Nenad Bjeković, Kića, Moka, Obradović, Olja Ivanjicki, Mija Aleksić, Duško Radović.

I svi Emirove srodne duše i ahbabi! Mašala!

I od gore navedenih uglednika poznavao sam ili poznajem bar polovinu i znam da uopšte ne bi bili oduševljeni da se nađu na ovoj listi, pogotovo s obzirom na funkciju koja joj je namenjena u ovakvom izlivu nežnosti prema Srbima. Ali, šta da se radi, kad ih Emir voli.

Uz protomajstora tame Vučića, kao njegovi ortaci u stvaranju od Srba genocidnog naroda pomenuti su Srpska pravoslavna crkva, Dačić Brnabić, Šešelj, Bokan, Marić Milomir, Vulin, Vučićević, Kusturica, Pink…

A čime je to Snežana Čongradin toliko uzbudila vrlog Hadžihafizbegovića, da je pohrlio u skladni duet sa ovom poznatom opozicionim novinarkom?

Pre svega, podsećanjem predsednika Srbije na to da su „Bošnjaci naša braća“, što, uostalom i on sâm često ponavlja, ali, naravno, ne može biti da je iskren. I većina Srba smatra Bošnjake braćom, čak i više no što se to njima dopada, pa su, recimo izmislili da potiču od bogumila i da govore „bosanskim“ jezikom…

E, posle ove neupitne konstatacije o srpsko-bošnjačkom bratstvu, sa kojom nije teško složiti se, sledi nešto u punom sazvučju sa mišljenjem Emira Hadžihafizbegovića, da su Bošnjaci „naš greh koji moramo da platimo, jer smo dozvolili da nas vode politički truleži, ubice, kao što su Milošević, Šešelj, Vučić, Dačić i druge sluge zločinaca“.

Za pomenute srpske političare čak ni bošnjački glumac u tekstu svoje uloge nije predvideo reč „ubica“, ali ne verujem da mu mnogo smeta što ih je upotrebila beogradska novinarka koja je, očigledno, i po osećanju za meru javne reči bliska svom istomišljeniku s one strane Drine.

Ko ima pravo da nekoga, ma koliko ga mrzeo, javno proglasi ubicom?

To nije samo etičko, već i pravno pitanje. I može li novinarski profesionalnac (pardon, profesionalka) dozvoliti sebi da podseća neobaveštene, odnosno pogrešno obaveštene i zavedene Srbe da su masakr u Srebrenici „počinili njihovi politički lideri Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj“?

Na drugom mestu se pak poziva na odgovornost vodećih srpskih političara „za inspirisanje sopstvenog naroda da izvrši genocid nad Bošnjacima“. Znači, ipak je srpski narod izvršio genocid?

Snežana Čongradin ume da napiše neuporedivo bolji tekst, bez ovakvih proklizavanja, ali je ovoga puta tajmnig u Generalnoj skupštini UN nalagao da se udari što brže i što žešće.

Zaključni apel glasi: „Priznajte genocid, platite reparacije i otjerajte političku gamad u prošlost.“

Kome je ovo upućeno? Ko u ime naroda koji većinski u to ne veruje sme da prizna genocid? O kakvim reparacijama je reč, kad podnosioci i kosponzori nacrta rezolucije, a i bošnjački funkcioneri, sem nekih neopreznijih ili glupljih, uporno tvrde da predložena rezolucija nema nikakve veze sa inkriminisanjem srpskog naroda i sa Srbijom, već se njeno donošenje predlaže iz viših civilizacijskih i simboličkih razloga (npr. prof. Sead Turčalo).

O teranju „političke gamadi u prošlost“ odlučuje se na izborima, ali to nije tema ovog osvrta, iako je za Snežanu Čongradin verovatno važno.

Ako intertekstualno sagledamo susretni paralelizam u ostrašćenoj kolumni Snežane Čongradin i raspevanom odzivu Emira Hadžihafizbegovića, dobijamo sledeću sliku naših neveselih srpskih prilika – Srbi su dobar i častan narod, ali, kao da su maloletni ili debilni, većinski neobavešteni, zavedeni i sistematski od zločinačke vlasti pogrešno učeni da u Srebrenici nije izvršen genocid nad Bošnjacima (tu su valjda nešto mutili i Efraim Zurof, Jehuda Bauer, Gideon Grajf, ambasadori Izraela i Irana…) i da se Srbima, zapravo, od devedesetih godina stalno, na ovaj ili onaj način, (nelegalnim i nelegitimnim političkim odlukama, pogromima, progonima, bombardovanjem…) radi o glavi; i kad ih ubijaju, Srbi ne treba u to da poveruju; Srbi, biva, nisu genocidan narod, ali su genocidno odgovorni, jer političko poverenje dosledno poklanjaju fašistima koje bi što pre trebalo da oteraju u prošlost.

Na ovakvim izopačenim premisama, tlapnjama i neistinama ne može se graditi srećna budućnost Balkana, ma kolike su sile zalegle da ih prikažu jedinom istinom i nametnu za sva vremena.

Gospodin Hadžihafizbegović bi dobro učinio da ostane pri, kako sam kaže, „čvrstoj odluci da se na duži period javno ne oglašava“ i da svoj nesumnjiv talenat nepatetično i s merom posveti glumi.

A od Snežane Čongradin i oni koji se sa stavovima koje iznosi uglavnom ne slažu, a čitaju „Danas“ (verovali ili ne, ima i takvih!) iz njenog pera/računara očekuju kvalitetnije i brižljivije obdelane tekstove.