Piše: Rajko Vasić
Opozicionarka iz Venecuele dobila Nobela za mir. Ona je, sigurno, zaustavila petnaest ratova. Ako je Tramp zaustavio osam.
Normalno je da Zapad, koji je izmislio ratove i uništavanje zemalja, određuje ko radi za mir a ko ne radi.
Mir u Venecueli je naročito bitan, jer Venecuela ima naftu. Nafta treba Americi. Pošto Maska i Teslu već ima.
Zato je važna opoziciona influeneserka. Ona, opozicionarka, krv i znoj lije da Venecuelu transformiše iz diktature u demokratiju. A poznato je šta bude sa Venecuelama kad dospiju u demokratiju.
Ona dokazuje da tamo neki diktator stalno krade izbore, a Amerika stalno nastoji da sruši i njega i Venecuelu. Kako je on uspješniji u krađi od cijele demokratije američanske.
To isto, što tamo radi Gospa Mačado, ovdje radi Džejlen Trivijal. I ona je izgubila na nekim izborima za predsjendika, što je važnije od predizbora koje je izbubila Velika Venecualka.
Ali, Nobel se nikada neće sjetiti Džejlen, Vukana, Crnog Danka. Džejlen može dobiti Veliku nagradu Osmaka. A oni mogu dobiti neko lizalo ministarstvo, ili da budu podnosioci apelacija Ustavnom sudu BiH. A, i kad bi postojao Nobel za apelacije Ustavnom sudu, dobivao bi, stalno, neki musliman iz Saraj-Čadora.
Srpski izdajnički opozicionari imaju krajnji domet da budu Saša Magazinović koji živi u Srpskoj. Nešto izvikuju u medijima. Nešto što izaziva pozor. Sa poljedicama kao kad pišaš kroz prozor. Dok voz ne stoji.
To je, dakle Zapad. Njemu važne opozicionare promoviše u Gandije. Plaća ih Nobelom. Tako plaća i ovdašnje, srpske, izdajničke, opozicionare. Samo, toalet-papirom. Tržište, jebiga.
Mene u svemu tome oduševljava žar, iskrenost, idealizam sa kojima ljudi nastupaju rušeći svoju državu, Republiku Srpsku, i uništavajući temelje postojanja srpske nacije, ovdje.
Nobel je malo za to.
