Piše: Rajko Vasić
Džinšarpizacija opozicije kod Srba nije samo skup beslovesnih umobolština, političkih nebuloza, zahtijevanih budibogsnamica, nerazumljivih protesta i šuma na komunikaciji sa biračima i glasačima.
Njen cilj je, što opozicija ne mora obavezno da shvata, da se politička javnost, i opšta, premreži maglom nejasnih političkih pravaca. Na taj način se stvara široko realno, indukovano i prividno nezadovoljstvo kojim se može opravdaati svaka izborna manipulacija. Eto, nezadovoljstvo je bilo ogromno i jasno je da su ljudi glasali.
Tako je Jelena Šmitulja dobila ogromnu količinu nesvojih i neosvojenih glasova. A na političkom tržištu ne vrijedi ni po pizdeladnevode.
Umobolnici razbijene i indukovane opozicije, sada traže parlament na otvorenom, ispred Narodne skupštine u Banjaluci, gdje se ne daju dozvole za proteste, a sve čine da devastiraju Narodnu skupštinu, da ne glasaju kad treba, da je napuste kad se treba sakriti u mišiju rupu…
Imaju Skupštinu sa TV prenosima a neće, već traže strit anarhiju.
To sve, nekako, može da se objasni.
Svako popravlja veš-mašine pa, svako ulazi i u politiku.
Glavni je problem opozicije u Republici Srpskoj što nema hrabrosti da se izjasni o svom političkom opredjeljenju. A za politiku, bilo kakvu, državnu ili opozicionu, hrabrost se podrazumijeva.
Opozicija u Srpskoj, mora da kaže, pojednostavljujem:
- Sutra ćemo otcijepiti Republiku Srpsku, ili,
- Sutra ćemo predati sve dejtonske nadležnost Sarajevu, otići u EU i u raj – mi ćemo u Brisel, a birači u raj.
Politički program opozicije ne može da bude rušenje vlasti. To mora da se zove pobjeda na izborima. A za pobjedu, treba mnogo da se radi, mnogo ljudi da radi, da se organizuje, žrtvuje, mandatima, nije dovoljna balada Tri budale na otvorenom.
Takvim koji nemaju hrabrosti, ne može se dati država, Republika Srpska, na vođenje i upravljanje. U vremenima kada je njen opstanak ugrožen. I kada iza svakog Bakira vreba neki Šmit.
