Piše: Rajko Vasić
Srpski narod je tu vojsku prihvatio i bio uz nju sve do međunarodne potvrde opstanka Republike Srpske.
Nije svaki narod sposoban da ima vojsku. Vojska proističe iz kolektivne svijesti jednog naroda, njegove sposobnosti da preživi, da podnosi žrtve i da, na kraju tog procesa, ima državu.
To je kapitalna sposobnost srpskog naroda ovdje.
Kao i svi Srbi, imao je priliku da kolektivno ode. A nije.
Sjećam se. Ljudi su mirno išli u rat, na svoje zborno mjesto, u svoju jedinicu. To što je bilo dezertera, švercera, sponzora – to je zanemarljivo. A ionako se na njih ne bi moglo računati i da su došli u neku jedinicu. Sa linija nije bilo dezerterstva i bježanja.
Za prvo ratište, zapadna Slavonija, dobio sam poziv. Rekli su na nekom štabu u opštini da sam izviđač i da je to dobro jer izviđači prvi ginu.
Za drugo ratište, za cijeli rat, dobrovoljno sam otišao po poziv i nisam se vraćao dok me nisu demobilisali, pred 1. maj 1996.
Moje učešće u ratu je najbolji dio mog života. Svako će reći da to samo budala može da kaže.
Nu.
Linije na kojima sam bio, još uvijek stoje kao granice Republike Srpske. Sve ostalo, što sam radio u životu, bilo je mnogo ugodnije, poznatije, ali je, na neki način, otišlo u vjetar. I to niko ne priznaje.
Za granice, rovove i linije ne treba mi priznanje. To mi priznaje Republika Srpska.
Rat je filozofija egzistencijalizma. Jeste veliko stradanje i velika žrtva, ali je dragocjena ljudska sposobnost. Govorim o ratu opstanka. Ne govorim o osvajačkim, unitarističkim, okupacionim, porobljivačkim ratovima.
Vojska Republike Srpske borila se protiv svih. To je poznato. Imala je ogromnu dužinu fronta. Imala je i mnogo vojnika, ali često nije mogla sve da zatvori.
Vojska Republike Srpske bila je klasična vojska. Zbog prirode borbe za opstanak, zbog teritorije i stanovništva koje treba da zaštiti, zbog oružja i oruđa kojim je raspolagala.
To je bila vojska moje kuće.
Jedan Hrvat, koji je sa nama proveo cijeli rat u rovovima, rekao mi je, jednom, na Doboju, da je normalno da je on, Mato, u Vojsci Republike Srpske. Iza linija je moja kuća, moja imanje, moja porodica…
Dok je živih Srba ovdje, treba da budemo ponosni na Vojsku Republike Srpske, na narod i na civilne i vojne žrtve koje smo podnijeli.
Zboge svega toga, žele da nam zabrane da pominjemo generala Mladića.
Žele da ponište te naše sposobnosti za naciju, za vojsku, za državu.
Zato su fomirali Hag, samo za Srbe.
Nacisti.
