Životne lekcije Željka Rebrače: Mnogo je ljudi, teško je naći čovjeka

84
Foto: Starsport

Proslavljeni centar o kultnoj partiji iz 1998, surovim treninzima kod Željka Obradovića, preuveličanim problemima sa srcem, očevim batinama kojih se sjeća s osmjehom, finansijskom velnesu i sasvim novoj ulozi pedagoga.

Eksplozija Dejana Bodiroge, 41 poen Aleksandra Đorđevića i zakucavanje Predraga Danilovića preko Arvidasa Sabonisa kao prvi utisci s Evropskog prvenstva 1995. godine kada se SR Jugoslavija na velika vrata vratila na međunarodnu scenu. Pa prvi duel s NBA aždajama s Olimpijskih igara 1996. Svega 49 poena Italije u finalu Evropskog prvenstva 1997. I bananamen Željko Rebrača kao najjača uspomena sa Mundobasketa 1998. godine. Imao je on i ranije blistavih izdanja, ali u tom finalu s Rusijom div iz Prigrevice je svoj lik vječno urezao u kolektivno pamćenje Srba.

I mada takve uspomene nikada ne blijede, Rebrača je izabrao da po završetku karijere pažnju javnosti prepusti drugima. A da on bez svjetla reflektora krene u jednu avanturu sasvim drugačiju od one košarkaške. Da uplovi u biznis, da iskusi sve ono što nije mogao tokom vojničkog režima u svijetu modernog sporta. Da nauči. Da pogriješi. Jer i tako se uči. I sada je konačno, sa svojih 48 godina, kako sam kaže, dostigao taj nivo zrelosti da pokuša da sva ta iskustva prenese mlađim naraštajima kroz akademiju koju pokreće od septembra.

Dio tih životnih lekcija preneo je i redakciji MOZZART Sporta, koja je imala rijetku priliku da sa Rebračom vrati film na neke od najdražih uspomena iz mladosti, da ga upita čime se sve u međuvremenu bavio, zašto smo tek sporadično mogli da pročitamo tu i tamo poneki intervju, pa na kraju naravno i o aktuelnim životnim idejama.

Počevši ipak od te čuvene utakmice u atinskoj dvorani Marusi, one banane nad Mihajlovim, pa skoka i krucijalnih poena poslije promašaja Milenka Topića sa penala…

– Solidno sam ja igrao 1995. i 1996, video se i neki napredak, ali ako me ljudi po nečemu pamte to je ta 1998. Specifičan turnir, nema više Divca, Paspalja, Savića, povređen Danilović, Sale Đorđević rovit, na aerodromu nas prati jedan novinar. I onda se stvori neki inat, ali i želja da pokažeš da nisi bio dio one generacije samo da bi popunjavao broj. Ili ćeš sad da promijeniš nešto, da to bude dio istorije, deo tebe. Ili nećeš. To je bila stvarno grupa predivnih ljudi, radnika. Sjajna atmosfera, sjajno druženje… Svi su očekivali da budemo osmi ili deveti. A ostalo je istorija… – kaže nam Rebrača na početku intervjua za MOZZART Sport.

Rebračina rampa Mihajlovu za svetsko zlato (©MN Press)

Sjajna grupa ljudi, nema tu nikakvog spora, ali lideri su većim dijelom turnira – jer Đorđević isprva nije ni mogao da igra – bili Dejan Bodiroga i Željko Rebrača. Na kraju je ovaj prvi proglašen za MVP-a turnira, iako mnogi smatraju da je baš Rebrača zaslužio to priznanje. Kasnije su išli i abrovi da je polupao svlačionicu kada je čuo da ga FIBA nije nagradila za partije u Atini.

„Ma kakva MVP nagrada, neko je to tada napisao jer sam plakao u svlačionici. A plakao sam zbog emocija, vratilo mi se sve ono što smo prolazili tokom priprema. I onda dođe do osjećaja radosti, do nekog izliva emocija, otvoriš se. Za nagradu sam saznao tek poslije, nisam o njoj razmišljao. Znaš koliko je to tada zanimalo? Ni toliko. Svi se uostalom sjećaju te blokade i posljednja dva minuta, kakva MVP nagrada.“

Ta posljednja dva minuta su, doduše – više puta je isticao to u toku intervjua – samo ona trešnjica na vrhu torte. A ona se nije slučajno tamo našla no su je tu postavila sva odricanja kakvih je tih 90-ih godina prošlog vijeka bilo posebno mnogo. Nije svako mogao da radi pod generalima kakvi su bili Duda Ivković, Željko Obradović, profesor Aleksandar Nikolić, Duško Vujošević… A možemo i drugačije: nije svako imao tu privilegiju.

„To su ti prije svega ljudi s ogromnim životnim iskustvom. A to ti treba jer život nije med i mlijeko. Uvijek se sjetim, ja sam kao klinac dobijao batine od ćaleta, da me je danas tukao tako vjerovatno bi ga uhapsili. Ali ja se tih batina danas sjećam sa zadovoljstvom i nijednog djelića sekunde ga ne osuđujem. E tako ti je bilo i s našim trenerima.“

Da je onda bilo mobilnih telefona, ko zna šta bi bilo…

Dobro, fizičkog kontakta baš nije bilo, ali verbalnog batinanja…

„Znaš kako, nije to baš bilo po svim pedagoškim normama, a-ha-ha, u današnje vrijeme, sa svim ovim telefonima, sigurno bi nas neko snimio pa bi mislili ljudi da smo nenormalni. Ali ako si došao da budeš dio nečega onda se povinuj, samo tako možeš da pomeraš sopstvene granice. Nije meni Obradović govorio: ‘Željko, molim te, hoćeš da odeš na skok?’ Nego: ‘Željko, teraj se u tri materine, vidi kolika si konjina, hoćeš da uradiš nešto?’ To je na mene djelovalo, nisam bio od onih što voli da ga tapneš po guzi i zamoliš. Ja sam palio na to da na neki način trener prema meni bude oštriji. Samo, mi volimo da se foliramo, pa izvlačimo stvari iz nekog konteksta, umjesto da govorimo o tome šta je primenjivo u realnom svijetu. Neko možda ne funcioniše tako, ali mi jesmo. Ja sve te batine ne bih mijenjao ni za šta na svijetu.“

Generacija 1998. (©MN Press)

Posebno zanimljivo za slučaj Rebrače je što on sve to nije mogao ni da pretpostavi dok je kao tinejdžer igrao košarku, više iz zabave, za novosadski NAP. Sve dok Aleksandar Đorđević i Nebojša Ilić nisu došli da tamo služe vojnik rok. Pa su odmah primjetili talenat. I na poziv ovog prvog Rebrača ide u Partizan. A onda kreću decenije ludila. Od šampionske generacije Partizana, preko finansijski silnog Benetona, pa početka stvaranja dinastije Panatinaikosa pod kormilom Obradovića, pa na kraju do NBA lige u koju se tada nije moglo tako lako…

„Razmišljam sad, da mi je tada bila ova pamet možda ne bih uspio, jer bih previše filozofirao, a-ha-ha. A nekad ne treba da budeš previše pametan, nego treba da se prepustiš i da radiš. Meni je košarka prvo bila nešto usputno, to kad sam šinobusom išao za Sombor, pa poslije Novi Sad sa 16 godina, izlasci, treninzi, mlad si, sve možeš. Nisam imao pojma ni ko su Rađa i Kukoč u to vrijeme. Onda odjednom Partizan, interesovali su se već Jugoplastika i Olimpija, ali već je bila 1991, pa u Beogradu učiš košarkašku azbuku. Dule je bio preteča svega, tih detalja, on i Neša Trajković, koga smo zvali Naser. Recimo, kad radiš poluhorog kako stopalo stoji u odnosu na tablu, pa izbačaj lopte kod šuta, promena pravca, koliko da spustiš tijelo. Radilo se na tehnici, na detaljima.“

Rebrača je očigledno bio dobar đak, pa je brzo dogurao i do reprezentacije, onda i Benetona u koji nije bilo lako doći jer prema tadašnjim propisima klubovi nisu mogli da imaju više od dva stranca.

„Odjednom si u Trevizu, Palaverde ima 5.000 mesta, 4.500 sezonskih ulaznica prodato, trener ti Majk Dantoni. Beneton platio neko ogromno obeštećenje Partizanu, tad je generalni menadžer bio Maurizio Gerardini koji je sada u Fenerbahčeu. On nije htio, ali su ga s jahte u Sredozemlju zvali da li Đilberto Beneton, on je bio glavni za košarkaške operacije, da li Lučano Beneton, on je bio baš glavni. Pitali ga ‘je l’ vrijedi taj mali’, kaže ‘vrijedi, ali je skup’, onda ovi pogurali i eto mene. Tako su ranije morali da reaguju za Tonija Kukoča, za mene realno nisu morali, ali jesu, a-ha-ha…“

Tamo je Rebrača igru digao na viši nivo, ali ne samo to…

„Ozbiljna familija, svemu pristupaju ozbiljno. Voode računa o ishrani, oblačenju, ponašanju. Promijenio je mene Trevizo. Tamo se najbolje naučiš i hedonizmu. Ja tad nisam pio vino uopšte jer sam se dva puta u Srbiji od nekog ‘vranca’ ili koje već katastrofe tako strašno napio da nije bilo šanse. A kod njih je tradicija veče pred utakmice, dvije čaše vina, malo sira poslije večere. I mene je Rikardo Pitis forsirao, ja kao nema šanse. ‘Serbo di merda’, govorio mi je, a-ha-ha. Hajde, seljak, probaj. I pred kraj sezone, više da ga skinem s grbače jer je postao naporan, hajde da probam ja. Prvi gutalj, vidim nema to veze s onim što sam ja pio. I onda jednu čašu, drugu, daj treću, poslije morali da mi govore da stanem, a-ha-ha… Tad sam razvio ljubav prema tome, hrani i vinu, tamo su me naučili da kupujem vina od 25 do 70 evra jer ove skuplje nijanse samo somelijeri mogu da osjete. Tamo su me naučili da se stek siječe poprečno od žila i druge stvari.“

Kako se postaje šampion? Izađeš na teren i pobijediš!

Naučili su ga naravno dosta i o košarci. Legendarna je četvrta utakmica finalne serije s tadašnjim Tim sistemom, Beneton gubi sa 1:2, na poluvremenu opet gubi, Rebrača ubacuje 32 poena, čak jednu trojku, i Beneton je ubrzo šampion.

„Povraćao sam na poluvremenu te utakmice od nervoze. Nisam ni slušao šta je Dantoni pričao. To ti je ono kao u Nebeskoj udici. Kako se postaje šampion: ‘izađeš na teren i pobijediš’. Sve se na to svodi. Ali stvarno sam tako razmišljao u tom trenutku. Moram sad da izađem ako mislim da iskoračim na neki viši nivo. Na terenu ti je sve realno. Nema tu filozofije. Tu ti sva odricanja dođu na naplatu. Tu ti se vidi kako si posložio život od ujutru do uveče. Sve se vidi. Od porodice, odnosa s ljudima. Jer mora da se osjeti taj timski duh. Svi dođemo sa nekim svojim problemima i ako ja o tebi ne vodim računa, da popričam sa tobom… Tako ti je i u poslu i u životu.“

Foto: Starsport

Dobro, nije baš svuda skroz isto. Recimo, u NBA ligi treneri su sasvim drugačiji.

„Kod Grega Popovića je slično, mada mora i on da se pridržava nekih pravila, ali recimo da hoda po ivici i tu do izražaja dolazi njegov intelekt jer zna čovjek kako da pritisne neke dugmiće u igračima, nije to lako. U Klipersima, recimo, zakasniš, prva tri minuta 300 dolara kazna, svaki naredni 50. Onda možeš da biraš. Recimo, treba da platiš 1.200 dolara. I onda šutiraš, ako daš koš nula, ako promašiš 2.400. Duplo. Ili biraš da trener isto gađa pa zavisiš od njega. Pa se taj budžet na kraju godine podijeli fizioterapuetima, bol bojevima… Drugačije je.“

Taj sudar različitih svjetova Rebrača vidi i kao jedan od uzroka jednog od najvećih razočaranja u karijeri. Naravno, govorimo o Evropskom prvenstvu u Srbiji 2005. godine. Nikad jača ekipa u 21. vijeku. I užasan rezultat.

„To je bila neka tranzicija, mi koji smo vukli tu školi s kraja 80-ih, pa ova nova, koja je već formirana uz NBA košarku… Određen dio nas… Nismo se dovoljno posvijetili. Vidiš onu Željkovu konferenciju i sve ti je jasno. Živjeli smo taj glamur reprezentacije, izlazili, a nismo hteli da siđemo u rudnik. Da se razumijemo, izlazili smo i ranije, sjećam se 1997, dobijemo Poljake, opustimo se uveče, sutra blentavi pa nas Italija dobije, mislili su da je to zato što su bolji. Ali onda kažemo sami: ‘Hej, nije ovo u redu.’ Znali smo da se prizemljimo. Ta ekipa iz 2005. je sigurno poimence bila bolja od one iz 1998. Ali bi je ona iz 1998. dobila sa 40 razlike, znam to jer sam igrao u obe. Prosto, te 2005. nismo bili dovoljno u sali.“

U reprezentaciju ne dolaziš da daš 30 poena, nego četiri, ali kad treba

Bilo je naravno i do ega i sujete.

„Naravno. Mene su Divac, Paspalj i ostali naučili da u reprezentaciju ne dolaziš da daš 30 poena, već ono što ekipi treba. Ja sam 1997. bio treći strijelac ekipe, ali da li sam baš bio treći najbitniji u timu pored Divca, Savića, Paspalja, Obradovića? Pa nisam. Mi smo svi mogli da dajemo po 25 na svakoj utakmici, ali nije u tome poenta, nego da daš četiri, ali kad treba. U Novom Sadu te 2005. nismo mogli da iskontrolišemo taj ego koji se nosi iz klubova.“

Tu se nekako spontano vraćamo na tu staru košarkašku filozofiju, na vaspitače u likovima Dude, Žoca, Duleta, a i tog Popa u San Antoniju. Zajedničko za sve nih: nevjerovatna životna širina.

„To je suština svakog čovjeka! Da li možeš da sjedneš da popiješ Jelen pivo s nekim ljudima na njivi, sa zidarima? Ili možeš da ideš u Hajat da pričaš o berzi? Da li možeš na pecanje s pecaljkom od trske? Ili ćeš na jahti da juriš tune i sabljarke? Širina ti pokazuje da možeš da se nosiš sa svakom situacijom. Svi smo mi ljudi. Samo je problem naći čovjeka. Mnogo je ljudi, a teško je naći čovjeka“, filozofski će i Rebrača.

„Svi se mi prezentujemo kroz spoljašnost. Skupim satom, automobilom, odelom, nakitom. A suština je ispod. Kad nekog upoznaš kao čovjeka. Onda sve ovo drugo nestaje. Ne vidiš sat, nego da li je dobar čovjek i da li možeš s njim da provedeš vrijeme. Ali ljudi imaju strah od nepoznatog, ne vole da eksperimentišu, da probaju nove stvari. To je najveći problem. Plaše se osude, ako urade nešto loše, šta će da kaže ovaj, šta onaj. I zatvaraš sebe kao ličnost. Nedavno sam se prvi put ispovijedio, po pravoslavlju, nije bilo nimalo lako. Ali prvi put sam tada kod oca osjetio da me ne osuđuje ni na jedan trenutak, za bilo šta. Fasciniralo me je to jer uvijek osjećaš tu dozu osude. Pa se onda zbog tog pritiska ne otvaraš. Kod nas je to pogotovo primjetno, Balkan je ovo. Ljudi moraju da budu baš jaki u glavi, da ih boli na uvo kako će ih svijet gledati.“

Oni što kritikuju NBA igrače prvi bi izabrali pare prije Srbije

Vraćamo se ipak na teren. Ili bar razmišljanja o terenu. Mnogo toga Rebrača vidi kroz prizmu iskustva u srpskoj košarci. Recimo rivalitet beogradskih vječitih rivala koji je u najmanju ruku poražavajući. Sjeća se da je nekad bilo mnogo više poštovanja. Smeta mu to što se u medijima više pažnje posvećuje temama o funkcionisanju klubova no samim igračima. A posebno to što se maltene sve svelo na nekoliko klubova. I tu nam otkriva jednu zanimljivu vijest, pre desetak godina malo je nedostajalo da preuzme funkciju predsjednika novosadske Vojvodine.

„Novi Sad mora da ima klub na nivou beogradskih klubova. Grad od 400.000 ljudi, dosta jakih firmi, da se napravi dobar program, baza igrača iz cijele Vojvodine, a nije to tako komplikovano, moglo bi. Ja sam imao nekih razgovora na tu temu, ali nismo izgurali ideju jer se nisu slagali načini razmišljanja. Prvo, htio sam dugoročan plan jer ne možeš ozbiljan klub da napraviš bez bar četiri godine. Drugo, moraš da znaš koliko ti je budžet. Da li 100.000, da li 1.000.000, da li 10.000.000 evra, nije bitno, ali da znaš u okviru čega funkcionišeš. Nažalost, nije prošlo, nisam vidio da to može da funkcioniše na zdravim nogama, prijateljski smo se rastali. Ali i dalje mislim da Novi Sad može i mora da ima klub na nivou vječitih te da bi to bilo dobro za sve… Samo ne treba da pristupamo nečemu iz pozicije ega i sujete i da se stalno pozivamo na 1995. ili 1998. To je bilo, prošlo, nema više…“

Foto: Starsport

Stvari su se u međuvremenu značajno promijenile. Ne samo u Srbiji. Košarka se promijenila. Te životne činjenice smo se više puta doticali na različite teme. Recimo, kad se pričalo o tome kako je dres reprezentacije nekada bio svetinja, dok sada javnost ima drugačiju sliku o igračima.

„To je malo licemjerno. Gledaj, promijenila se košarka, Evropa se približila NBA ligi, igra se više. Tebi treba vrijeme da obnoviš tijelo. A klubovi te plaćaju dobro da vodiš računa o tome. Ako ne vodiš, dolazi do prezasićenja, do pucanja, to je klasičan gladijatorski posao. I onda ti se desi Boban Marjanović, treba da potpiše ugovor na 21.000.000 dolara, a svi ga kritikuju što ne igra za reprezentaciju to jedno ljeto. A ti što kritikuju bi prvi izabrali pare.“

Kad već pomenusmo da se Evropa približila NBA ligi, je li to što su Amerikanci postali lošiji ili?

„Ima svega. Negdje se podigao kvalitet, recimo rad s loptom nije 90-ih bio dobar kao sad, ta neka individualna tehnika. Negdje je i pao. NCAA ne može da se poredi sa Evroligom, a Ameri stalno porede. A ne dobiju taj kvalitet iz NCAA lige, pa ti se pojavi Zajon Vilijamson, ogroman potencijal, ali vidiš da mu nedostaju dvije godine. Međutim, napravio se hajp, svi hoće pare od reklama, od marketinga. A on je nedovršen igrač. Onda imaš Luku Dončića, od njega ne očekuju toliko, a on je već osvajao, igrao velika takmičenja, navikao se na pritisak, iako je veoma mlad. Nije isto kad daješ 30 poena za tim koji se ne bori za trofeje ili 15 ili šest bitnih za tim koji je cijele sezone pod pritiskom.“

Sjeća se i svojih početaka u Detroitu. I tada su Amerikanci mnogo više očekivali od domaćih igrača nego od Evropljana.

„Potcijenjivali su nas, te nismo dovoljno jaki, te ne znamo da igramo odbranu. Ja sam prve sezone igrao dosta dobro, zasluživao i startnu petorku, Džo Dumars je čak insistirao kod Rika Karlajla da tako bude. Međutim, on je imao Bena Valasa, to je OK, pa Klifa Robinsona, koga su tamo znali. Pa je išao na siguricu. Ako i ne prođe, podbacio je Klif, ne tamo neki Željko. A kad su njih dvojica bili povrijeđeni ja sam bio ruki mjeseca. Druge sezone krenem u prvoj petorci, ali vidiš da je to zbog pritiska na trenera. Pusti te u prvu petorku, ali te mijenja poslije pet ili šest minuta, nije te još znoj probio.“

Kad je napisano da sam imao infarkt, majka je jedva preživjela

Tu su krenuli i prvi problemi za Rebraču. Lagan zalazak karijere.

„U decembru u toj drugoj sezoni mi pronađu tu aritmiju, ništa strašno, ja sam i te sezone igrao plej-of, a i tada su ovde u Srbiji pisali da sam imao infarkt, majka mi jedva preživjela kad je pročitala. Uništi ti to psihu, ali valjda im je lakše da napišu infarkt, nego atrijalna fibrilacija. Ta albacija kojoj sam se podvrgao, izađeš iz bolnice posle 36 sati. Ali ne, ovde pišu da si imao infarkt i operaciju na otvorenom srcu. I onda ja treba mjesecima da se pravdam, sjećam se kad sam potpisivao za Kliperse – Leri Braun je u Detroit u tom trejdu doveo Rašida Valasa – to je ne znam koliko testova da provjere da li je sve u redu. Jer pisale su novine. A ti već u silaznoj putanji, teško se nosiš sa tim.“

Foto: Starsport

Doduše, bio je Rebrača pripremljen za te preglede. Ni na početku karijere nisu ga zaobilazile glasine koje su ga učinile redovnim posetiocem doping kontrola. Sve je počelo kad se na jednom okupljanju reprezentacije umjesto mršavog Željka pojavio Rebrača sa bicepsima poput kamenja.

„Sve je to zbog Seada Krdžalića. S njim sam počeo da radim na OI 1996, pa onda individualno on 1997. Pred SP smo radili dva i po mjeseca. Ali kad pogledaš, ja sam u Partizan stigao sa 102 kilograma, a 1998. sam imao 109 ili 110. Nije to 20 kilograma mišića, ali sam pripremao i tetive, koljena, da možeš da nosiš to. Prije njega, izvedu te na Kopaonik, trči do čuke sat vremena i nazad. A Sead se ozbiljno bavio poslom. Kod njega nikad nisam trčao više od 18 minuta. Tri puta po 18 ili četiri puta po 16. Sve na puls, moraš da budeš u nekom opsegu koji ti odredi. On je radio analize, testove, svega toga prije nije bilo. Ali najlakše je bilo reći: ‘ma mora da se nadrogirao’. I to je ista priča, poslije svake velike utakmice, kao slučajno, uvijek ja na doping testu. Sead je uvijek govorio doktorima: ‘Vodite više računa o ostalima, ne o njemu.’ I nema to sve naravno veze sa srcem. To je imao i moj otac, ima 10 odsto ljudi, samo pod ovakvim naporima to otkriješ.“

I opet se tu vraćamo na ona odricanja.

„Sve se mijenja, ali jedno ne: ne postaje se vrhunski igrač sa tri sata timskog treninga dnevno. Hoćeš bolji šut? Uđi u salu i vježbaj. Ne možeš da budeš vrhunski, a da izbegneš rudarski dio posla. Ne treba da znaš sve, ali nauči tri stvari i radi ih vrhunski, šta ćeš mi ako znaš sve, ali samo prosečno? Znaš kako, mnogo je odličnih igrača, ali vrhunskih? Bogdanović, Jokić, Teo… I ko još? A oni rade na sebi, Bogdanović i najviše. I Jokić radi, samo ne kao ja, on ne mora da skače nebu pod oblake, ja sam morao, jer nisam imao njegov talenat. On je kao Divac, a i Divac je s Duletom neviđeno mnogo radio na sebi. Danilovića da ne pominjem, on je prije odlazak u Majami trpio torturu kod Duleta. Savić, Obradović… Svi su bar dvije godine spavali u sali. Niko ni Jokiću nije stavio USB i ‘aploadovao’ mu sve to. Nije slučajno najbolji.“

Ko se bavio košarkom, taj nema dilemu da je Majkl Džordan jedini!

A kad govorimo o najboljima nekako spontano skrećemo sa teme…

„Ne mogu mlađi da shvate šta je bio Majkl Džordan. Porede ga s Lebronom, meni je i Kobi ispred Lebrona, a Džordana ne smeš ni da porediš s drugima. Igrao sam protiv njega, Toni Kukoč mi je pričao znaš kakve priče. Ode prije utakmice na golf, popije ne znam koliko piva, onda se kladi da će to veče da da 50 poena. I da 52. Govori čuvarima: ‘Idem sad dva driblinga desno, jedan lijevo, pa šut’. I uradi tako kako mu je najavio i da koš. Džaba ti sve. Specifična životinja. Danas, kad se ne igra obrana, davao bi minimum po 50 uvijek. Pogledajte samo kako je njega Detroit tukao, to je preterivanje, a on opet strpa 35. Ko se bavio košarkom, taj nema dilemu da je Majkl Džordan jedini.“

Vrijeme je da na trenutak napravimo otklon od košarke. Saznali smo da je Rebrača bio blizu Vojvodine, ali javnost uglavnom nije pojma imala šta Željko radi. I kako to obično biva u Srba, kreću da kolaju glasine, da je zapao u finansijske probleme zbog loših investicija, da je ovo, da je ono…

„Ljudi zaključuju na osnovu neznanja, žele da stvore sliku nečega, ne mogu to da promijenim, pa se ni ne bavim time. Takav je naš mentalitet. Čim izgubiš jednu utakmice sve dobro si poništio. Nije to samo u sportu. Svi naravno imamo dozu problema, naravno, al’ baš da sam nenormalan: ko zna, možda i jesam, a-ha-ha. Ja ni prije nisam volio da bude mnogo u medijima, pa su svi pomislili da sam povučen, a ko me zna zna i da sam pravio žurke za 200 ljudi, peva Haris Džinović… Samo nisam volio da se o tome priča. A onda ispade da sam prolupao, a-ha-ha.“

Osmijeh na licu ne otkriva ništa o problemima. Mada ih je naravno bilo, pa se Rebrača i uključio u priču oko „finansijskog velnesa“ pokušavajući da kroz aplikaciju FinGym čiji je ambasador mladim sportistima i svima drugima prenese iskustva kako ne bi padali u zamke kojih je bilo.

„Ti kao profesionalni sportista živiš u sistemu koji nema veze za životom, u nekom paralelnom univerzumu u kome ti je sve pripremljeno. I vodiš se egom, takmičarskim duhom, čim uzmeš prve pare pa misliš da si najpametniji, griješiš naravno, ali te greške formiraju kao ličnost. I onda shvatiš da svijet nije samo košarka. I da nije samo novac. A sve je potrošivo. Nekom je 1.000 evra malo, nekom 1.000.000 ako hoće sat od 400.000… Suština je da te mlade ljude pripremimo za ono što ih čeka poslije.“

Iščekujemo sutra, a ne znamo da uživamo u ovom danas

Šta je to što su godine naučile Rebraču? Kad već govorimo o finansijskom velnesu.

„Znate kako, poznajem ljude koji žive u kućama od 2.500 kvadrata, ali suštinski žive u kancelarijama od 60, tu jedu, tu spavaju. Zaboravili smo da živimo. Nerviramo se u iščekivanju onoga što treba da dođe, a nismo zahvalni na onome što imamo danas. To sve dođe s godinama. Sedeo sam sa predsjednicima, premijerima, zanatlijama, bankarima, ne znam s kime sve ne. I sad ti je dovoljno da poslije 10 minuta proceniš neke generalije. A ranije si se vodio emocijama. Toga nema u biznisu. Da se razumijemo, mi ne preporučujemo gdje da uložiš novac, nego učimo ljude finansijskoj pismenosti, pa ti sam poslije prepoznaj prilike. Ali zaboravi emocije. Mi ovde polazimo od toga da su svi ljudi odlični, kažemo: ‘Ma on je desetka’. A treba da je prvo nula, pa mu ti poslije dodaj pluseve i daj mu tako na vrijednosti. Zaključujemo o ljudima koje ne poznajemo. Kao što je patrijarh Pavle govorio: Hodajte prvo mojim cipelama, pa onda sudite.“

Novi poslovni poduhvat Rebrače ipak nema profit kao središte. U septembru u beogradskom naselju Braće Jerković počinje sa radom Akademija Rebrača za klince rođene poslije 2006. godine.

„Nisam nikad ni odlazio iz košarke, s Dudom sa prije razgovarao i da budem uz reprezentaciju. Ali me je tada ‘vozilo’ da probam neke druge stvari. A sad sam osjetio da sam stekao dozu zrelosti da djeci prenesem neka iskustva. Ne moraju svi da budu vrhunski, ali nek izvuku maksimum iz sebe, nek nekome to bude ulaznica za koledž, drugi nek se samo druže. Želimo da vole da dođu kod nas, da imamo interakciju, sa roditeljima, da djeca imaju interakciju sa nama trenerima, ja ću biti lično prisutan tamo. Radićemo na individualnoj tehnici, pričaćemo o ishrani, imaće časove engleskog, nek dođe nekad neko iz policije da im priča o štetnosti droge. Da probamo da ih naučimo da promene način razmišljanja. Znaju svi da je alkohol štetan, ali će klinci opet da popiju tebi iza leđa, pa da probamo bar da ih naučimo da ne preteraju i da pokušaju da pronađu neku umjerenost i disciplinu u sebi, dozu normalnosti. Da se ujutru ne hvataju odmah telefon, nego da uživaju u jelu, da pojedu nešto što će lijepo da im padne na želudac, a ne da se animalno natovariš.“

Mi nismo svjesni koliko se ovdje dobro živi

Dok priča o budućim planovima u vezi sa akademijom osjeća se koliko mu sve to prija. Iako je uvijek mogao da digne sidro i vrati se u SAD, Italiju ili Atinu, za Srbiju i srpski narod uvek je bio vezan, pa je svojevremeno govorio i da mu je „Dunav ljepši od Havaja“.

„Teški smo i komplikovani, nekad ne razmišljamo šta radimo, zaključujemo brzo, brzo se odričemo ljudi, sjednemo za kompjuter pa pljunemo i Novaka Đokovića, najvećeg ambasadora u istoriji ove zemlje, intelektualca i vrhunskog sportistu, krijemo se iza tehnologije, postajemo asocijalni, kao da bežimo od nečega, ne prihvatamo svoje neuspjehe, uvijek krivimo druge, ali… Meni ovdje prija.“

Nije, dakle. toliko iznenađujuće što je poslije jednog zajedničkog izlaska legendarni Džo Dumars rekao: „Srbi žive na najljepše na svijetu“?

„Mi nismo svjesni koliko lijepo živimo ovdje. Sve završavaš u kafani, a-ha-ha. Tamo odeš ujutru u Starbaks, kafa, posao, saobraćajna gužva, živiš za roštilj, odnosno barbikju nedjeljom, zadužiš se za stan, automobil, ako na dan izađeš iz tog sistema – u problemu si. Pošalju te roditelji sa 18 da radiš u Dankin Donats, ko će da plaća magistraturu – sad to znam zbog svog klinca – 50.000 ili 100.000 dolara? Kuće se stavljaju na hipoteke zbog toga. A mi ovde navikli da roditelj detetu kupuje nekretninu, ja ove moje često pitam ‘što vi meni ne kupite poršea?’“, smije se Rebrača – i baš iz tih razloga ne želi mnogo da govori o 22-godišnjem sinu Filipu, koji s velikim uspjehom igra u NCAA ligi za Sjeverna Dakota Fajting Hoks – uz napomenu: „Nemojmo da preskačemo stepenike, klinac od 20 godina nije ni zaslužio da vozi mercedesa, roditelj samo treba da ti obezbjedi školovanje.“

Znamo, mnogi će reći da je bivšem NBA asu lako tako da priča, ali – ni njemu nije ništa palo s neba.

„Kažu da ne može… Može! Eto ti ga Jokić, jeo bureke, tamanio koka-kolu, sad svaki bucko zbog njega vjeruje da može. Imaš ove programere kod nas koji su napravili svjetske poznate aplikacije, znači može. Budi vrhunski kuvar, nemoj pljeskavice da vrtiš, nego nauči hemiju, biologiju, sve to znam zbog ćerke, u Somboru ćeš da radiš za 1.000, u Beogradu za nekoliko hiljada evra. Ali neće niko da bude 12 sati u vrućem. E to ne može. Šta god da radiš, moraš da budeš spreman na odricanja. Nekad ćeš da se trudiš četiri, nekad sedam, nekad 12 godina. Ali moraš za tu šansu da budeš spreman. A šansa će da dođe“, završava Rebrača u optimističkom tonu.

Pišu: Dejan Stanković, Nikola Stojković