Piše: Rajko Vasić
Kad jednom nešto dadneš, daćeš sve.
I tu bi mogao da se završi ovaj tekst.
Dok sam bio ministar u Vladi Republike Srpske, nisam htio da prihvatim i pristanem na BHRT.
To se, tada, maskiralo drugim nazivima, Vestendorp je nametnuo PBS, kobiva, Javni servis.
I sve drugo je maskirano – Granična služba, Služba za zaštitu objekata i lica…
Niko me nije podržao i morao sam podnijeti ostavku, jer su stigle prijetnje da će mi OHR zabraniti svako javno djelovanje. U skladu sa ljudskim pravima koje je utemeljila OZNA.
Ne znam šta se moralo prihvatiti, šta je dobrovoljno prihvatano… ali znam da nismo, ukupno, imali političke snage da se suprotstavimo.
SDS je kreirao političku scenu kao vlasiti parcelisani šićar. Nije postojala predstava o srpskom interesu, o državi Republici Srpskoj, o državi kao uslovu opstanka i svega postojećeg.
Zajednička BHT nije ni dejtonska ni ustavna kategorija.
Nakon toga, nastala je cijela mreža neustavnih i unitarističkih institucija – Independent Media Commission (IMC), odnosno Nezavisna komisija za medije, koja daje licence… otišle su i frekvnecije, koje su vlasništvo Republike Srpske…
Danas, u Banjaluci, sude državnoj televiziji Republike Srpske. Samo zato što još neko nije bio spreman na žrtvu i ostavku, kao ja. Zato, neka usrana pišulja sudi gore nego oni Kočiću i jazavcu. Ne u Sarajevu, već u Banjaluci.
RTRS, sada, može malo da učini. Možda se može odbaciti pretplata i ići na budžetsku stavku, što sam, onomad, predlagao. Državne institucije se finansiraju iz budžeta. To bi siromašne građane oslobodilo plaćanja, a RTRS bi bila zaštićena.
Nu, to bi izazvalo druge reakcije na koje Srpska neće ili ne može da reaguje…
Poslije izbora, Republika Srpska mora da počne da rješava jedno po jedno od tih unitarističkih nasrtaja.
