Piše: Rajko Vasić
Već sam rekao da potpuno podržavam Sanju Vulić.
Ne, samo Sanju, već podržavam stav izražen u poznatoj sintagmi: Mamu vam jebem.
Sanja nije ništa naročito rekla. To je svakodnevni govor.
Psovke i sintagme, rječitije su od knjiga. Da bi se kulturnim, visokim, europskim, intelektualnim jezikom reklo to što je rekla Sanja sa „mamu vam jebem“, trebalo bi napisati knjigu. Kad svako ima pravo na javnost, ima i psovka.
Nu.
Sanja Vulić se našla na lomači ne samo na sarajčadorskoj sećiji, već i u javnosti Srpske.
Različiti su razlozi.
U Saraj-Čadoru je na sceni višedecenijska i višestoljetna srbomržnja. I svaki artefakt koji se pojavi kao Srbin mora da podnosi tu energiju.
Godine 2006. trebalo je da idem u Dom naroda. Rekao sam da neću sa Turcima. Ja sam pucao na njih i oni na mene. Neću da sjedim s njima u istoj sali. Znao sam da bih navukao mržnju na sebe i ugrozio djelovanje i svoje i stranke.
Sada se tačno to događa Sanji. Sanja nije pucala na njih. Ali bi oni pucali na Sanju.
Sada su, već, na sceni i prijetnje smrću.
Mene više zanima spaljivanje Sanje Vulić u Republici Srpskoj.
Ona trpi mržnju zbog SNSD-a. Ne pretežno, ni primarno, ni masovno, od članova ili glasača SDS-a. To je u nekoj fazi bilo bitno.
Danas su na sceni tastatura-ratnici koji su se dočepali javnosti i šire mržnju kao normalnu društvenu pojavu. Oni mrze SNSD i onog „seljaka“, „međeda“ i „lopova“, a ne glasaju za SDS.
Oni su sutisti koji nisu ništa učinili u svom životu, nemaju namjeru ni da učine, nisu ni pokušali, neće ni pokušati. Njima smeta svako ko nešto učini. Ko radi. Ko postiže. Ko iskače. Oni odmah kanališu mržnju prema njemu. Jer ne mogu da mrze sebe. A mrze sebe. Jer nisu pokušali, nisu učinili i ne vrijede ništa. Njihova jedina vrijednost je to što kažu da je neko šupak, kurva, ulizica, podrepaš.
Na taj debeo i masovan sloj mržnje kaleme se drugi slojevi. Dnovinari i mediji, iz svojih kobiva opozicionih i plaćeničkih razloga. Zatim sitni popolitičari koji su pali s neba u taj prostor i samo su napola političari. Pa bolesnici sa društvenih mreža…
Sanju znam od 2006. godine, mislim. Znam šta je radila u organizaciji i kako se radi u organizaciji velike stranke. Za tolike godine i izbore, ona je morala da se sretne i radi sa hiljadama ljudi iz organizacije oko biračkih mjesta. A Doboj je veliko područje. Ni ljudi, ni druge stranke ne znaju kakve su to Isusove muke.
Lako je reći da je pokrala deset hiljada glasova. To je lako reći onima koji u cijeloj svojoj aktivnosti ne kontaktiraju sa više od pedeset ljudi. Koji nikad nisu ništa organizovali osim roštilja.
Stranka, bilo koja, velika, vladajuća, nema način da zaštiti svoje aktere od takve mržnje. Ponekad ih žrtvuje kao trgovinu na pijaci sitnom stokom. Najčešće zaboravi.
A truli sloj sitnih, provincijalnih, marginalnih, javnih mrzitelja ide dalje i traži nove mete. Ponekad ga, taj sloj, u nekoj količini, opozicija uspije privoliti za glas. Ali to je jednom. To su glasovi protiv.
Društvo, javnost, Srbi, Srpska, štetuju najviše.
Ta trulež smrdi, vuče na dno, ne da naprijed. Zagađuje i nove generacije.
