Piše: Rajko Vasić
Šesta, Branko Šestić, bio je banjalučki grafičar, dizajner, slikar i boem.
On je autor prošlog grba Banjaluke, koji je osporen zbog grafičkog prikaza temelja Crkve koja danas stoji u centru Banjaluke.
Radio je i plakate za mnoge izložbe i manifestacije, korice za knjige. Bio je živitelj banjalučkog Doma kulture.
U to doba, predratno i ratno, u grafici i štamparstvu, na scenu su izašli kompjuteri. Pa, momci savladaju Korel i odaju po vazduhu. Hvale se kako mogu napraviti grafičku pripremu za minut. Misle na tabelu Otpremnica br ______.
Šesta je crtao, filmovao i radio pripremu za višebojnu štampu. Stara škola, a prmjenjivana u Incelu, na šestobojnoj bakro-rotaciji.
Često je nudio opkladu da će brže od kompjuteraša da napravi ploče za štampanje nekog četverobojnog znaka firme. Nisam čuo da je neko prihvatio.
Danas stvari stoje drugačije. Nema više filma u grafici. A nema ni Šeste u Banjaluci.
Šesta je poginuo na Vlašiću, kao borac Vojske Republike Srpske.
Glavu dajem da je mobilisan tako što ga neko u SDS-u nije mirisao, ili se nekom zamjerio za nešto sasvim drugo. Ili je bio na putu nečijeg interesa. Ta gradska banjalučka SDS-ovska bagra tako je radila.
Kada su pravili spiskove za mobilizaciju, za mene su otkrili VES izviđača u minobacačkoj 120 mm. Jedan je uskliknuo: Uh, izviđači prvi ginu, šalji ga odmah.
Šesta nije bio čovjek za vojsku ni za rat. Bio je jedna dobrica, duhovit čovjek, čovjek za smijeh. I za lozu kod Milutina u Domu kulture. Nije se bavio fizičkim aktivnostima. Osim što smo u njegovom ateljeu znali po čitave noći igrati bilijar.
Mogao je, kada je mobilisan, potražiti pomoć. Svi su znali Šestu. Ne znam zašto nije.
Mi smo, kogod novi dođe u brigadu, svakog pozdravljali sa: Znači, ni ti nemaš neku vezu.
SDS-ovoj bagri je Vojska Republike Srpske služila kao Goli otok, kao kaznionica.
Jedne večeri naiđem kod Milutina, Šesta sjedi sam za stolom do prozora i šanka. Ispod gomila nove uniforme, u šatorskom krilu.
– Đesi, Šesta.
– Evo.
– Šta je ovo?
– Dobio sam novu uniformu, sad imam sve. Sutra odo’ na Vlašić.
Oči mu vesele, srećne. Sjećam se, ko danas. Ni traga jeda, nezadovoljstva, gorčine. Ko da je htio da se pohvali, da svima kaže: Evo i ja sam za vojsku. Odoh, samo da popijem jednu lozu. Takva je dobrica bio Šesta.
Ujutro je otišao i za dva dana poginuo. Stradao je cijeli rov. Ko zna kako je jedinica bila organizovana. Sigurno nisu imali minska polja i rovove borbenog osiguranja.
Te godine, za Vaskrs, mene je uhapsila Vojna policija (VP). U jednom restoranu, u centru Banjaluke. Tad sam bio na otkomandi u komandi korpusa i imao njihov, crveni, pečat u knjižici.
Nu. Za VP to nije značilo ništa. Ovo je neki lažnjak. U kombi i u Mali logor, u zatvor. Tamo me ubace u neku prostoriju bez struje, prozora i svjetla. Puna je vojnika i civila. Odmah su mi rekli da ne lupam na vrata ako ‘oću pišati, jer će nam svima jebat’ mater. Pišaj u ćošak.
Đe ćošak, mrkli je mrak, mislim.
Uglavom, vikend ide, Vaskrs je, nemam mogućnosti da bilo kome javim.
Treći dan je, dolaze po mene.
Supruga je zvala koga je znala pa su došli do mogućnosti da sam u zatvoru. Onda su iz korpusa zvali Mali logor i nekom jebali mater.
Ali. Ja idem na suđenje. Sudija, zapisničar, litra rakije, Karadžić na zidu. Ime oca… Uglavnom, presuda je da idem kući.
Ovi moji, koji su saznali da sam u zatvoru, shvatili su da je to dobra prilika za zajebanciju. Među njima je, dabome, i Šesta.
Organizovali su neko janje na vikendici i čekaju da mene puste iz zatvora. Žene i pokojni Lazar Petrović, novinar, isto šaldžija, čekaju tamo. Na lokaciji.
Ja ništa ne znam.
Kad su me ugledali na kapiji Malog logora, smiju se ko budale.
– Ulazi u kombi, kriminalac jedan.
Šesta traži od svoje supruge tašnu i šminka me kao da sam tučen. Podlivi ispod očiju, karminska rana niz cijelo lice. Veže neki konopac oko vrata i za ruke.
Kad su me izveli na put prema vikendici svi stoje kao odbor za doček. Šesta me vodi na konopcu i dovikuje: Dobili smo ga na revers, ostaće dvije godine u zatvoru, nemojte da bi ga ko odvezao, svi ćemo najebati. Žene plaču, Lazo se smije.
Takav je bio moj drug Šesta. Koji nije trebalo da pogine u ratu. Ništa rat ne bi štetovao bez njega u rovu. Ovako, Šesta je postao poginuli borac.
Njega se više niko ne sjeća. A SDS-ovci su postali stvaraoci.
