Piše: Vladimir Petković
Izvor: analitika.rs
Ne znam koliko je našim građanima, budući izmučenim od svega, jasno šta se to zapravo dešava u Ukrajini – zemlji koja je ne samo blizu nego i u kojoj živi stanovništo iskustveno veoma slično nama na prostorima bivše Jugoslavije. Možda se, onima među nama koji već nemo posmatraju i situaciju u vlastitoj zemlji, čini preteranim interesovanje za Ukrajinu. Ali ni najmanje nije tako…
Osnovne činjenice
Ukrajina je pre svega teritorijalno najveća evropska zemlja. A apsolutno prva u svetu po količini obradive zemlje visokog kvaliteta.
Poređenja radi, i Rusija i SAD sa svom svojom veličinom imaju otprilike sličnu količinu visokoobradivih oranica. Kina, na primer, sa svojih 1,3 milijarde stanovnika nema ni jednu petinu takve zemlje! Osim toga, na istoku Ukrajine je smešten jedan od najvećih industrijskih reona u svetu, tzv. Donbas (Donski industrijski basen). To je bio centar vojne industrije, metalurgije i mašinogradnje bivšeg SSSR-a. Sa Donbasom se u svetu može porediti samo Rurska oblast u Nemačkoj i industrijska oblast Tokio-Jokohama u Japanu.
U strateškom i geopolitičkom smislu, Ukrajina se nalazi u tzv. „srcu geostrateškog centra sveta“. Osim ove geografske istine, bitno je napomenuti da Rusija sa naklonjenom Ukrajinom predstavlja svetsku supersilu. Bez nje – evroazijsku regionalnu silu. Evropa sa Ukrajinom ima za trećinu uvećane prirodne resurse. Bez nje je mnogo zavisnija od uvoza. Kroz Ukrajinu prolaze svi najvažniji naftovodi i gasovodi iz Rusije ka evropskim zemljama, pa i nama. Ko gospodari krimskom lukom Sevastopolj, a trenutno je to ruska mornarica, gospodari crnomorskim i kaspijskim basenom. A taj basen je uz Persijski zaliv najveći proizvođač nafte u svetu. Ukrajinci, iako ih paušalno možemo doživeti jednom nacijom, nisu to. Ali nisu ni raznorodni kao npr. mi u bivšoj Jugoslaviji. Pre nego se objasni priroda njihovog identiteta važno je napomenuti nekoliko činjenica…
Ukrajinci žive katastrofalno loše. Za prosečnog građanina Srbije možda zvuči neverovatno, ali oni statistički žive tri puta lošije od nas?! Sa svim bogatstvima koje poseduju. Tajkunizacija zemlje je daleko dramatičnija nego kod nas, te i i socijalne razlike neuporedivo izraženije. Ipak, nasleđeno iz sovjetskog perioda, sistem socijalne zaštite, obrazovanja i medicinske nege je na zavidnom nivou.
Ukrajinci su najobrazovaniji narod Evrope. Siromaštvo je sveopšte, a budućnost nacije neizvesna zbog enormnog pada broja stanovnika zbog malog prirodnog priraštaja. Još dramatičnije nego u Srbiji, većina ruralnih područja su ispražnjena od stanovništva, a preko 85% stanovnika živi u gradovima.
Verski identitet
On zapravo stvara srž ukrajinskih podela i nereća. Važno je napomenuti da je na teritoriji Ukrajine nastala Rusija, pod imenom Kijevska Rus, a njen knez Vladimir je primio pravoslavno hrišćanstvo što je zatim postala okosnica ruskog identiteta. Tek vekovima kasnije, sedište Rusije se seli u Novogorod, pa u Moskvu, pa u Sankt Petersburg, te ponovo u Moskvu. Pravoslavlje je dakle, duboko ukorenjeno u Ukrajini već hiljadu godina. Tokom vekova, kroz osvajanja Mongola, katoličke Poljske, Litvanije i Švedske, te kasnije Austrije, jedan deo Ukrajinaca je bio izvan granica Carske Rusije. Radi se, naravno o krajnjem zapadu zemlje.
Posledično, jedan broj Ukrajinaca je bio prinuđen da prihvati uniju sa Papom u Rimu, te je stvorena tzv. Grkokatolička ili Unijatska Crkva, koja ima pravoslavne obrede, a priznaje Papu kao vrhovnog poglavara svih hrišćana. Među Ukrajincima pravih rimokatolika nema. To je jedna od zabluda. E, sada na jedan mali trenutak treba među ovim Unijatima razlikovati dve grupe; manju koja sebe naziva Rusinima ili Rutenima, koji žive u karpatskim oblastima, a ima ih i kod nas u Vojvodini, te mnogo većeg broja koji se smatraju Ukrajincima. Ovi drugi žive u čitavoj Galiciji sa sedištem u Lavovu, inače centrom ukrajinskog nacionalizma. Sveukupno, ovih grkokatolika među ukrajincima ima svega oko 4 miliona ili oko 8%.
Kada je stvar među pravoslavnim stanovništvom, situacija je daleko zamršenija. No da za sada govorimo samo o onom delu stanovništva koje sebe smatra Ukrajincima. Među njima ima tri skupine:
Prva skupina predstavlja vernike Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskvovske patrijaršije (dakle Ruske Pravoslavne Crkve). Ova crkva je najstarija i poseduje većinu verskih objekata u zemlji i to širom zemlje. To je jedina priznata pravoslavna crkva. Njenih vernika ima oko 9 miliona,samo među Ukrajincima. Bogoslužbeni jezik je ruski i staroslovenski.
Drugu grupu predstavlja nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske Patrijaršije, nastala 1995. nakon raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u Zapadnom i centralnom delu zemlje. Bogoslužbeni jezik je Ukrajinski.
Treći deo predstavlja Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, nastala kao odgovor na komunističku revoluciju 1919. Njenih je vernika oko 4 miliona.
Ovde je naravno, bitno spomenuti i oko 9 miliona etničkih Rusa koji su svi vernici Moskovske patrijaršije.
Manji deo Ukrajinskog stanovništav su jeverejske, rimokatoličke (Poljaci) i protestantske (Slovaci i Mađari) religije. Postoji i manji broj muslimana.
Nacionalni identitet
Ne manje od verskog, zamršenost postoji i u nacionalnom identitetu. Za početak, treba reći da se ukrajinska nacija stvarala neraskidivo sa ruskom. Reč ukrajinac, kao što možete i pretpotaviti, u ruskom jeziku predstavlja nekoga ko živi u kraju Imperije. Ekvivalentno našem pojmu „Krajišnik“. Takođe, do komunističke revolucije 1917, ruski narod se delio na tri grupacije; Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse koji i danas koriste taj naziv. Tokom perioda SSSR usvojen je termin Ukrajinac, koji dobija status ravnopravne nacije. Ukrajinski jezik počinje tada da se kodifikuje, mada su postojali i raniji pokušaji ukrajinskih nacionalista.
Genocid nad Ukrajincima u vreme Staljina
Ovde, tek počinju teško razumljivi događaji. Formalno, u vreme SSSR-a Ukrajinci su dobili više nego ikada. Istovremeno, u realnosti, Staljinov režim je nad njima izvršio najveći genocid u istoriji Evrope. Neobavešteni uobičajno misle da je najmasovniji takav zločin izvršen nad jevrejima u Holokaustu tokom nacističke Nemačke, kada je ih ubijeno 6 miliona. Međutim, tokom provođenja kolektivizacije sela, sovjetski režim je tokom 1932-1933 veštaški izazvao glad među seljacima Ukrajine i Povoložja, nasilno im oduzimajući svu hranu. U te dve godine umrlo je preko 7.3 miliona Ukrajinaca (poređenja radi, Srbija u današnjim granicama je tada imala 5.8 miliona stanovnika). Taj genocid nazvan je GLADOMOR i kao genocid je okarakterisan u Ukrajinskom parlamentu, Savetu Evrope i u Ujedinjenim nacijama. Sprovodile su ga Ukrajinske sovjetske vlasti pod patronatom komunističke Moskve.
Najveći, apsurd je da je Gladomorom isključivo pogođeno stanovništvo centralne i istočne Ukrajine, a da današnji nacionalistički nastrojen zapad Ukrajine nije pogođen. On je tada bio u sastavu Poljske i Čehoslovačke, a ne SSSR-a. Gladomor je duboko ukorenjen u svest Ukrajinaca kao i nacistička okupacija koja je odnela oko 7 miliona života, uključujući tu i milion i po Jevreja.
Međutim…
Istovremeno sa genocidom, teče derusifikacija Ukrajine. Nasilno izmeštanje seljaka u gradove, stvoriće od njih, umesto ruskih duhovnih centara – ukrajinske. Tipičan primer je Kijev. U njemu je u vreme carske Rusije bilo 69% Rusa, 32% Jevreja koji su govorili ruski, i zanemarljiv broj Ukrajinaca. U vreme Staljina, Ukrajinci postaju većina.
Period Drugog svetskog rata
Preživevši Gladomor i ostale represalije, mnogi Ukrajinci su Hitlerove trupe dočekali kao olobodioce. Staljin kasnije neće propustiti priliku da se osveti za to. Kakogod, u ovom periodu stvorena je moćna pronacistička „Vlada“ Ukrajine, koja je osim mržnje prema Rusima i SSSR-u još veću netoleranciju pokazivala prema domaćim Jevrejima. Tako je možda i veći broj njih stradao od ukrajinskih komšija nego od nacističke ruke. Poznato je da ukrajinski Jevreji nisu stradali u logorima nego u masovnim egzekucijama koje su sprovodili Nemci i Ukrajinski kolaboracionisti. Tipičan primer je Babij Jar, pored Kijeva kada su za dva dana postreljani svi kijevski Jevreji. Njih oko 35.000. Istovremeno, veliki broj pomoćnog osoblja u nacističkim logorima smrti bili su Ukrajinci. Ne treba posebno napominjati, da se u svim ovim događajima predominantno radi o zapadnim Ukrajincima. Ipak, ogromna većina Ukrajinskog stanovništva, trpela je pod nacizmom i zajedno sa ostalim narodima SSSR-a učestvovala u slamanju Hitlerove Nemačke.
Nakon Drugog svetskog rata
Opustošena, desetkovana i pomalo kažnjavana zbog pronacističkih delova društva, Ukrajina je kroz osvajanja SSSR-a, uvećana za svoj zapadni deo. Istovremeno, 1960 joj je mimo svake logike dodeljeno potpuno rusko poluostrvo Krim. Ona je tako, teritorijalno nagrađena, formirala svoje današnje granice. Međutim, budući u sastavu supersile sa dominantnom ruskom kulturom, naukom i svim drugim u komunističkom društvu, koje naciju nije smatralo previše bitnom, tokom ovog perioda stvorena je neka vrsta ponovne rusifikacije. Pre bi se moglo reći sovjetizacije. Slično amerikanizaciji celog sveta. Tako, su na kraju postojanja SSSR-a svi univerziteti, televizija i javne ustanove dobrovoljno koristile skoro isključivo ruski jezik.
Na istoku zemlje je već formirani Donski industrijski basen dobijao još moćniju formu najznačajnijeg centra industrije u čitavom Sovjetskom savezu. Možda i u svetu tog vremena. Zapad zemlje je, međutim, stagnirao i do danas ostao krajnje siromašan.
Nakon raspada SSSR-a
Raspadom sovjetske imperije, Ukrajina je prvi put u istoriji postala nezavisna država. Nimalo homogena, kao što je objašnjeno, nije nikakvo čudo, što se u periodu tranzicije, izrodilo mnogo suprotnosti. Istočni deo zemlje, sa razvijenom industrijom te južni, crnomorski sa lukama i turizmom zadržali su viši životni standard. Centralni i zapadni deo zemlje, izuzimajući glavni grad, živi u krajnjoj bedi. Jednom nevidljivom linijom izdeljena, bukvalno po polovini, zemlja živi dva paralelna života. Rusofilski i Ukrajinski. Naprimer, istočnom gradu Donjecku ili južnom, Sevastopolju, preko 90% stanovnika govori ruski, glasa za proruske stranke, oslonjeno je privredno i obrazovno na Rusiju. Nasuprot tome, zapadni grad Lavov, prestonica nekadašnje Austrijske Galicije, živi potpuno drugi život. Tamo 95% stanovnika podržava ukrajinske desničare, govori isključivo ukrajinski jezik i sanja evropski san.
Glavni grad Kijev, na nesreću jednih, a sreću drugih, nalazi se u zoni prozapadnog dela zemlje, dok je glavna ekonomska snaga i moć skoncentrisana na istoku. Broj stanovnika je pođednak u oba dela, dok su politička opredeljenja građana otprilike u razmeri 55% : 45% u korist proruskog dela stanovništva. I u jednom i u drugom delu novopečeni milijarderi odlučuju o sudbinama masa. Razlika je samo u tome što su ovi istočni milijarderi još bogatiji. Pravna država nikada nije uspostavljena a korupcija je način života. U tome se, jedino, dva dela zemlje uopšte ne razlikuju.
Jezik
Danas, Ukrajinci čine oko 77% stanovništva a Rusi oko 18%. Ostalih je 5%. Međutim kada je reč o maternjem jeziku, tek 62 posto stanovnika je navelo ukrajinski kao svoj maternji. 35 odsto njih navodi ruski. To je oficijelna statistika. Međutim kada stanovnike Ukrajine pitate koji jezik govore u kući i na kom jeziku prate medije, čitaju knjige, situacija je obrnuta! 67% stanovnika koristi ruski jezik u kući. U javnoj komunikaciji, u obrazovanju, u medijima ruski je predominantan. Samo nije službeni. U korespondenciji sa državnim organima morate koristiti ukrajinski. Stvari su dovedene do apsurda. Dva od tri ukrajinska predsednika i gotovo svi premijeri ni ne znaju ukrajinski jezik?! Čak su im i predizborna obećanja bila da će se potruditi da ga nauče. Lideri nacionalističkog zapada, naravno govore ukrajinski, ali da bi ih svi birači razumeli često se obraćaju na perfektnom ruskom jeziku… Ruski, dakle, jeste univerzalni jezik u Ukrajini, koji svi razumeju i kojim se služe. Ali je zapadnjacima neprihvatljivo, da ga neko predloži za drugi službeni jezik. Ipak, sve je veći broj ljudi koji koriste ukrajinski jezik, a njegova upotreba se kroz sistem obrazovanja značajno promoviše, a stanovnici podstiču (ponekada i nedobrovoljno) da ga koriste.
Danas
Iako tako duboko podeljena na dve polovine, sve do ove godine Ukrajina je živela u odloženom konfliktu. On je ponekada eskalirao, ali nikada ne toliko da dođe do pucanja jedinstva zemlje. To se pre svega dešavalo zahvaljujući ekonomskim interesima oligarha sa obe strane. Međutim, kada je sada pred Ukrajince postavljeno alternativno sudbinsko pitanje, da li će biti u uticajnoj sferi zapada, ili obnovljene Rusije, ne postoji taj kohezioni faktor, koji bi ih mogao ujediniti oko ove dileme. Krupan biznis i oligarhija to svakako nisu, a sve ostale društvene institucije su jasno podeljene i isključive u pogledu ovog pitanja. Jedni su za jedne, drugi za druge. Svaka ukrajinska vlast je do sada održavala ovo stanje odloženog konflikta, jer kako bi koja dolazila, nijedna nije imala snage da nametne svoj uticaj u onom drugom delu zemlje. Realno, nije ni mogla. Klerofašistima iz Lavova, na zapadu, niko na ovoj planeti neće moći da nametne suživot u zajednici sa Rusijom. Istovremeno, stanovništvu juga i istoka ne pada na pamet da budu otrgnuti od matice Rusije. I jedni i drugi, kao što vidimo, su spremni da to svoje opredeljenje brane do kraja. Kada se odstupi od evrointegracija eksplodira jedna polovina, a u slučaju antiruskog kursa, druga polovina zemlje.
Čini se, da će jedinstvenom, Ukrajinu pre održati hladne i sračunate glave u Vašingtonu i Moskvi, nego usijane u Lavovu i Kijevu, ili sutra u Harkovu. Ipak mnogo cevovoda i petrodolara prolazi sa istoka na zapad, da bi se taj put ugrozio.
Ali, ukoliko konflikt u ovom intenzitetu bude dugotrajan, obe spoljne sile će, htele-nehtele, početi isključivim početi isključivim merama da podržavaju svoj deo Ukrajine i svoje interese. U tom slučaju neka je i njima, a i svima nama Bog u pomoći…
