Profesor ustavnog prava na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu Radomir Lukić ističe da su Savjet za sprovođenje mira, njegov Upravni odbor i visoki predstavnik protivnici i negacija BiH kao demokratske države.
Lukić naglašava da „samo(po)zvani Savjet za implementaciju mira i njegov Upravni odbor nemaju nikakvo pravno ovlašćenje da imenuju visokog predstavnika, osim ‘ovlašćenja’ koje su pripisali samo sebi“.
– Uz sve to, danas je nužna i saglasnost svih strana koje su potpisale Aneks 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma. Samo na taj način može da se gradi zajednička budućnost Republike Srpske i Federacije BiH – ukazuje Lukić u kolumni za Glas Srpske.
On ističe da su važne teme da li (još uvijek) ima mjesta važnosti i primjeni Aneksa 10 kojim su se tri ugovorne strane (Republika Srpska, FBiH i „Republika BiH“) usaglasile ko je nadležan da imenuje lice koje će vršiti funkciju visokog predstavnika, kakve su dosadašnje posljedice djelovanja visokog predstavnika po državnost, suverenost i ustavnost BiH, te suverenost konstitutivnih naroda i na odvijanje političkih procesa u BiH.
– Na ta pitanja različiti domaći i strani akteri daju različite odgovore, već u zavisnosti od svojih nacionalnih interesa i interesa u međunarodnoj politici i raspodeli globalne moći (i vlasti, onoliko koliko je imam prema važećem međunarodnom pravu) – navodi Lukić.
On ukazuje da Republika Srpska (putem svojih državnih organa i najviših državnih funkcionera) sasvim ispravno zastupa stav da „ustanova“ visokog predstavnika (zajedno sa neinstitucionalizovanim, tj. samo-po-zvanim Savjetom za implementaciju mira i njegovim Upravnim komitetom) predstavlja negaciju suverenosti, pa prema tome i državnosti BiH i da je njegovo djelovanje već dugo vremena kontraproduktivno i štetno po održivost BiH i demokratiju i zaštitu ljudskih sloboda i prava u njoj, dok Bošnjaci „unisono iznose sasvim suprotne stavove“.
– Parlamentarna opozicija u Republici Srpskoj za to vreme pažljivo „gazi po jajima“, gledajući iz prikrajka da li će im neko sa strane (javno ili tajno) da pomogne da dođu do parlamentarne i izvršne vlasti u Republici Srpskoj, zbog čega ne žele da se zamjere nikome iz tuđine, pa se em mudro, em hrabro ne izjašnjavaju o tome – ocjenjuje Lukić.
On ističe da Bošnjaci zastupaju stav da „ustanova“ visokog predstavnika „mora i dalje da o(p)stane u BiH, jer joj bez nje nema ni spasa ni svakovrsnog, pa tako ni evropskog napretka“, a BiH je, po njima, i do sada opstajala i funkcionisala (samo) zahvaljujući predaji državnosti i suverenosti BiH u ruke Savjeta za implementaciju mira, njegovog Upravnog odbora i visokog predstavnika.
– Hrvatska politička scena prihvata o(p)stanak visokog predstavnika. Nadajući se da će njihova tradicionalna ljubav prema Nemačkoj i Nemcima dovesti do poboljšanja njihovog ustavnog i političkog položaja u FBiH… Naravno, oni se nadaju da će, blagodareći toj ljubavi, njihov položaj i dalje da bude poboljšavan. Ako ne u smeru uspostavljanja trećeg entiteta, a ono barem u smeru nekog prihvatljivog supstituta – navodi Lukić.
On ističe da su strani akteri jednako tako podijeljeni u dva tabora, te da su na jednoj strani EU i SAD (skoro svi odreda i članovi NATO-a) koji tvrde da su Savjet za implementaciju mira, njegov Upravni odbor i visoki predstavnik „sasvim primjereni konceptu današnje države i da oni niukoliko ne umanjuju državnost, suverenost i ustavnost BiH“.
– Jednom rečju, tu im je mjesto i oni su dio državne strukture BiH, jednako kao Parlamentarna skupština, Predsedništvo, Savet ministara i Ustavni sud. Tek da se prisetimo da su koliko do juče svi oni listom bili protiv koncepta ograničene suverenosti država članica nestalog varšavskog pakta… – navodi Lukić.
On dodaje da su na drugoj strani države koje „nisu toliko opterećene neposrednim interesima u odnosu na BiH, što im daje šansu za objektivniji pristup i stav.
– Među njima izdvajamo Rusiju i Kinu. One smatraju da je vreme za visokog predstavnika odavno „iscurelo“ i da je visoki predstavnik smetnja daljem samostalnom „obučavanju“ za kompromisni zajednički opstanak Republike Srpske i Federacije BiH u BiH – navodi Lukić.
On ukazuje da bi državljani i državni organi Republike Srpske trebali da ostanu dosljedni u stavu da visokog predstavnika može da imenuje samo Savjet bezbjednosti UN, jer tako „kaže“ stav 2. Člana I Aneksa 10.
– Takođe bi trebalo da kažemo da smo za okončanje ove ustanove najdalje za dve godine. Takođe bismo unisono trebali da kažemo da su Savet za implementaciju mira, njegov Upravni odbor i visoki predstavnik negacija narodne suverenosti i demokratije, državne suverenosti i samostalnosti BiH, poštovanja ljudskih prava i sloboda, podele vlasti i prava konstitutivnih naroda da odluče o svojoj sudbini i budućnosti – naveo je Lukić.
On ocjenjuje da će jasan stav i čvrstina doprinijeti poboljšanju pregovaračkog položaja Republike Srpske.
– Ne tako davno doživeli smo težak politički rascjep u Republici Srpskoj, koji nas je koštao. Drugi po istom ili sličnom scenariju jednostavno ne smijemo da dopustimo ni po koju cijenu. Zato je i nužan jedinstven stav o ovom u ovom času ključnom pitanju – naveo je Lukić.
